Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Pariski život u Madlenianumu, 1. X 2022.
Žanr operete nije baš često zastupljen na domaćim operskim scenama. U tom smislu, uprava teatra i opere Madlenianum, s vremena na vreme čini napore da predstavi i ovakva dela. Sudeći po reakcijama publike na scensku postavku operete Pariski život Žaka Ofenbaha, publika je zainteresovana za ovaj žanr, pa su tako u sali mogli da se čuju smeh i povici oduševljenja. Samo ova činjenica je dovoljna da se kaže da je postavka Ofenbahove operete uspela.
Pevanje, govor, gluma i ples, segmenti su dela koji pripada takozvanim lakim žanrovima, ali je zapravo zahtevno za izvođenje. Reditelj Robert Bošković je uspeo da ostvari jedinstvenu celinu u čijoj percepciji kod publike bi kao najveći problem mogao da se pojavi nedostatak pažnje. Kroz govorne i pevane segmente moguće je pratiti priču u kojoj je prikazan lagodni život građanske klase u Parizu šezdesetih godina XIX veka sa izvesnom dozom satire usmerene prema tadašnjem društvenom miljeu, mada je sa druge strane, Emil Zola smatrao da je Ofenbahovo delo upravo suprotno, omaž društvenim prilikama koje su vladale tokom trajanja Druge republike. Teško je sa današnjeg stanovišta to razlučiti, pa se tako ni reditelj nije mnogo trudio da nametne eventualna poređenja sa sadašnjošću. U predstavi je dominirala želja svih izvođača da publiku zabave i u tome su uspeli. Scenografija sa odbljescima ar nuvoa prikazuje parisku železničku stanicu, da bi se radnja posle toga preselila u tipičan građanski stan XIX veka, što govori o tome da je reditelj vodio računa o autentičnosti. Izvrsni i raznovrsni kostimi bili su deo istih nastojanja a koliko je reditelju važan bio izgled aktera, govori i činjenica da su glumci u toku predstave menjali kostime po nekoliko puta.
Najviše pohvala trebalo bi da se uputi ženskim akterima. Ana Cvetković i Branislava Podrumac i sa glumačke i sa pevačke strane bile su besprekorne, sopran Vesna Đurković sa izvrsnim koloraturama kadra je da natera publiku na pomisao da je Ofenbah voleo da parodira Mocartove ili Rosinijeve arije, mlada Nevena Đoković ostavila je odličan utisak. Prijatno iznenađenje predstavljao je glumac Arsenije Tubić koji se pokazao i kao izvrstan pevač, dok je publika najviše prihvatila komičan lik glumca Miloša Đorđevića. Dimitrije Cincar Kostić je pevač koji je otkriće Madlenianuma i upravo je i ovim izvođenjem pokazao da se dobro snalazi u mjuziklima i operetama. Posebno bi trebalo pohvaliti dobro uvežban orkestar kojim je rukovodila Vesna Šouc i inventivno zamišljenu koreografiju Milice Cerović.
Jedino što je u postavci operete možda više moglo da zasmeta jeste činjenica da su pevači bili ozvučeni, pa u momentima kada je bilo više ljudi na sceni, nije baš najjasnije moglo da se razazna ko izgovara tekst. I govorni i pevani segmenti interpretirani su na srpskom jeziku što je u slučaju izvođenja ovakvih žanrova prednost, jer se na takav način ostvaruje neposredniji kontakt sa publikom.
Opereta Pariski život Žaka Ofenbaha nije zamišljena kao delo u kome bi samo pevanje trebalo da bude glavni predmet interesovanja publike, pa su se tako pojedini likovi gestovima i načinom govora pokazali kao rođeni komičari. Tu bismo naročito istakli Đorđa Stojkovića, koji je posle pomenutog Đorđevića, najviše privukao pažnju publike. Hor je gotovo sve vreme bio prisutan na sceni i zapravo je njegova uloga najbolji pokazatelj kompleksnog zadatka reditelja koji ga je učinio svrsishodnim i bitnim faktorom predstave. Iako su sa pevačke strane mogli da ostvare i puniji zvuk, hor je sve vreme bio pokretan, pa osim što su pevali, morali su i da plešu. Osim profesionalnih balerina, svi akteri predstave takođe su plesali, a odabrani glumci, osim što su fizički bili u izvrsnoj kondiciji, spoljnim izgledom delovali su atraktivno. Sve ovo je oduševilo publiku, pa je sva prilika da će opereta Pariski život opstati na programu opere i teatra Madlenianum.
