Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Pijanistički resital Jol Eum Son u Steinway sezoni, 2. IV 2023.
Koreanska pijanistkinja Jol Eum Son, za svoj drugi resital u Beogradu opredelila se za repertoar dostojan reputacije prestižnog izvođača. U pitanju su bili 24 prelida iz opusa 11 Aleksandra Skrjabina i 13 prelida iz opusa 32 Sergeja Rahmanjinova. Ova umetnica je rođena 1986. godine i ostvarila je zavidnu karijeru koncertnog pijaniste. Na njenom sajtu, mogu da se pročitaju i sledeći epiteti: „Poetska elegancija, urođeni osećaj za ekspresivne nijanse i moć projektovanja smelih dramatičnih kontrasta“, pa možda ne bi bilo zgoreg da se u analizi njene interpretacije krene upravo od navedenih stavki.
I zaista bi u nekim slučajevima, pristup Jol Eum Son muzici Skrjabina i Rahmanjinova mogao da se nazove elegantnim, a to bi se najpre ticalo lakoće pokreta. Ponekad se zapravo činilo da su tonska kretanja isuviše bila eterična i laka, pa su tako spori Skrjabinovi prelidi odsvirani mekano, ponekad na granici čujnosti. Naravno, svaki ton, svaka melodijska fraza jasno je mogla da se čuje, ali se čini da je poniranje do granice tišine u krajnjem ishodu oslobađalo muziku Skrjabina bilo koje značenjske konotacije osim one koja bi se ticala akustičkih fenomena u potpunosti lišenih bilo kakve težine.
Što se spoja elegancije i poetike tiče, kako već stoji u citiranom napisu, nije baš jasno na šta bi to konkretno moglo da se odnosi, osim na krajnje prefinjen način izražavanja lirike. Ako u obzir uzmemo dobro poznatu Aristotelovu premisu da je podražavanje izvor svake poetike, onda bismo mogli da kažemo da je poetika Jol Eum Son bazirana na racionalnom podražavanju akustičkih kvaliteta muzike koju izvodi. S obzirom na činjenicu da je narativnost u muzici Skrjabina i Rahmanjinova nemoguće izbeći, opšti utisak je da je pijanistkinja u najvećoj mogućoj meri uspela da neutrališe sugestivnost sadržinskih sfera, pretvarajući dramu, liriku, ples, mistiku i transcendenciju u akustičku igru tonova.
Njena tehnika je besprekorna i u samom sviranju ne postoje nečisti tonovi, niti je moguće popuštanje dinamičkih tenzija. Čak i najgušća faktura pojedinih prelida Rahmanjinova, kod Jol Eum Son savršeno je uređena, sa izvrsnim rasporedom deonica unutar ukupne konstelacije zvuka. To bi se najpre ticalo onoga što je navedeno kao „urođeni osećaj za ekspresivne nijanse“ za šta je ova umetnica majstor. Dinamički tonski opseg kod nje ne čini se neograničenim, ali je solidno konstituisan i u punoj meri ostvaren. Međutim, iako je navedeno da su kontrasti izvedeni smelo, mora se reći da u njenom sviranju ne postoji rizik, niti upuštanje u poduhvate koji bi se ticali poigravanja sa zvučnim odnosima deonica recimo. Utiskivanja melodijskih deonica u gusto fakturno tkivo s jedne, ili jednostavno insistiranje na emancipovanoj melodiji naspram pratnje s druge strane, nisu se baš činili primarnim interpretativnim zadatkom, pa otuda utisak da melodije jednostavno nisu u dovoljnoj meri bile ispevane, kao da nije ostvaren njihov puni potencijal koji se kod oba kompozitora čini beskrajnim u svakom smislu.
Poslednji epitet koji se u biografiji Jol Eum Son navodi jeste „moć projektovanja smelih dinamičkih kontrasta“ koji, kako smo rekli, zaista jesu bili tu, nivelisani do suptilnih nijansi, ali ipak, oni ne bi mogli da se nazovu smelim, jer po svojoj prirodi, nisu odstupali od uobičajenih kanona vezanih za izvođenje muzike ruskih romantičara. I u tome naravno nema ništa loše, jer smo mogli da prisustvujemo vrhunski uvežbanom sviranju tehnički superiorne koreanske pijanistkinje. S obzirom na činjenicu da je muziku Skrjabina i Rahmanjinova predstavila kroz majstorski kontrolisane vertikalne zvučne odnose, što je u pojedinim momentima zaista ukazivalo na impresivan raspored boja, bilo bi je interesantno čuti u muzici sa više univerzalno klasičnih kvaliteta, na primer u tumačenju prelida Kloda Debisija.
Govoreći o interpretaciji prelida Skrjabina i Rahmanjinova mogli bismo da kažemo da Jol Eum Son u zavisnosti od shvatanja, poseduje sledeće kvalitete ili mane: eteričan piano, fakturu koja je u svakom momentu uređena u odnosu na zvučni kontekst, sposobnost gradnje izvrsnih dinamičkih kontrasta i kreiranja zvučnih boja unutar vertikale, dominaciju harmonskog nad melodijskim načinom mišljenja. Zatim, mogli bismo da istaknemo i racionalan pristup zasnovan na oslobađanju od sadržinskog u smislu sugestivnijeg prikaza naracije ili emocionalnog, a koji bi kod slušalaca proizveo rekaciju proisteklu iz eventualno sugestivnijeg gesta samog umetnika.
S obzirom na sve navedeno, opšti zaključak je da Jol Eum Son gaji visok profesionalni svirački nivo koji je sa pravom čini prestižnim izvođačem na svetskoj umetničkoj sceni. Zahvaljujući Stenvej sezoni u okviru koje je nastupila, mogli smo da čujemo još jedno značajno ime svetske pijanističke scene i da vidimo da je vrhunska tehnika jedan od glavnih preduslova za dobru karijeru. Bili bismo nepravedni kada bismo rekli da ova umetnica nema i „ono nešto“ što bi moglo da je čini autentičnom. Iako njen pristup nije preterano smeo niti je inovativan, ipak, mogli bismo da govorimo o kvalitetima koji bi mogli da se podvedu pod odrednicu ludičkog poigravanja tonovima koje u krajnjoj instanci, celokupnu interpretaciju podvodi pod klasičnu.
