Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Recenzija kompakt diska − Simfonijski orkestar RTS, Stanko Madić violina, Premil Petrović, dirigent, Betoven, Čajkovski, PGP RTS
Kada je o novim izdanjima klasične muzike reč, čini se da je najnezahvalnije govoriti o izvođenjima dela koja su nebrojeno mnogo puta snimljena. Kao što i za samog izvođača izazov predstavlja čin interpretacije, tako se i kritičaru nameće problem evaluacije nečega što već postoji u nebrojeno mnogo oblika. Osim što muzičari po prirodi stvari poštuju kanone koji su mnogo puta pre njih ponovljeni, tako isto se i pitanje osobenosti nekako najviše preispituje onda kada se susrećemo sa kompozicijama koje su često na repertoaru. Kom carstvu se privoleti i na koji način odmeriti odnos između opšteg i osobenog, jedna je od najvećih dilema koja se postavlja pred kritičare, a verovatno ista dilema muči i same muzičare. .
Kompakt disk koji je izašao pod patronatom izdavačke kuće PGP RTSa na kome se nalaze snimci uvertire-fantazije Romeo i Julija Petra Iljiča Čajkovskog i Koncerta za violinu i orkestar u D duru Ludviga van Betovena, upravo je ovakvo izdanje na kome Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije diriguje Premil Petrović, dok violinu svira Stanko Madić. Prvo što bi trebalo da se istakne u vezi sa njim jeste pohvalna činjenica da su se izvođači odlučili da baš ovaj snimak ponude publici, jer po kvalitetu on to svakako zaslužuje. Objavljeni snimak ima i istorijsku vrednost, jer predstavlja svedočanstvo o tome kako je jedan simfonijski orkestar u datom trenutku zvučao. A ono što je sasvim očigledno jeste da ansambl poseduje solidan zvuk, uz činjenicu da instrumentarijum unutar pojedinačnih sekcija nije istog kvaliteta, što govori o nedostatku finansijskih sredstava i nedovoljnoj brizi nadležnih državnih institucija o orkestrima koji su prepušteni zakonima tržišta na kome po prirodi stvari nemaju mnogo šanse.
U izvođenju obe kompozicije, Premil Petrović je pokazao da ima ideju šta da uradi od njihovog sadržaja. Tempa pojedinačnih odseka jednostavačne uvertire-fantazije Čajkovskog izabrana su na takav način da se sami njeni delovi logično odnose jedan prema drugom. Na takav način, dirigent je uspevao da melodijske fraze učini živim entitetima koji su „disali“ kroz suptilno izvedena rubata. Precizni upadi deonica i ukupan tuti orkestarski zvuk koji bismo mogli da okarakterišemo kao solidan, govore o dobrim stranama ove interpretacije. Veoma dobra tonska produkcija maksimalno je ublažila eventualne nedostatke koji na momente mogu da se čuju, a u pitanju su sitne nesavršenosti koje iskusno uho ipak može da oseti. Reč je o jedva primetnim iskakanjima koji su naročito čujni ukoliko izdanje slušate preko dobrih slušalica i to bi bila razlika u odnosu na vrhunska izvođenja ovih dela. Sve ovo govori o tome da simfonijski orkestar poseduje dobar potencijal i da snimak na kome može da se čuje kompozicija složene dramaturgije kakva je Romeo i Julija Čajkovskog, predstavlja rezultat dobro urađenog posla, odnosno, blisko ostvarene saradnje između dirigenta i orkestra.
Koncert za violinu i orkestar Ludviga van Betovena nezaobilazan je u repertoaru svih violinista ovog sveta koji drže do svoje reputacije i spada u jedan od većih izvođačkih izazova. Dirigent Petrović i solista Stanko Madić nisu želeli britku interpretaciju koja bi na prvi pogled bila atraktivna, iako atraktivnosti kod bravuroznog soliste nimalo ne manjka. Odabrana tempa su omogućila maksimalno iskazivanje sadržaja u kojima je odnos između dramskih, lirskih i igračkih sfera bio optimalan u tom smislu da su svi ovi vidovi izraza iživljeni do krajnjeg maksimuma. I zapravo, ovo se čini i najvećim kvalitetom izdanja o kome je reč, pa bismo mogli da kažemo da je na njemu iskazan svojevrsni spoj briljantne virtuoznosti Madića sa vrlo promišljenom dramaturgijom dela prepunom obrta koji su se dešavali lako i koji su delovali logično ostvareni. Briljantno odsvirana kadenca prvog stava, postupno podizanje tenzije lirskog srednjeg stava u kome je solista na impresivan način lagano pojačavao intenzitet tona i maestralno odsvirano igračko finale, samo su neke od preporuka zbog kojih bi izvođenje Stanka Madića sa Premilom Petrovićem i Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije trebalo imati u svojoj kolekciji.
https://www.instagram.com/bemus_cebef/reel/CyobtgCs4_e/
Muzička produkcija Marka Kovača i dizajn zvuka Miloša Marinkovića još jedna su preporuka za ovo izdanje. Znalačko uobličavanje svih nesavršenosti i zvučna slika koja poseduje karakter, ekspresivnost i dubinu, govore o elokvenciji zaposlenih u Muzičkoj produkciji Radio televizije Srbije koja bi zaista u budućnosti mogla da bude više iskorišćena. Uostalom, često nismo ni svesni koliko je velika stvar imati u zemlji u ansamble koji mogu da ostvare relevantne zvučne zapise.
