Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Simfonija broj 7 Gustava Malera, Gabrijel Felc i Beogradska filharmonija, 20. I 2023.
Simfonija broj 7 Gustava Malera verovatno da spada u red interpretativno najzahtevnijih dela posvećenih simfonijskom orkestru. Možda je i to jedan od razloga zbog kojeg je Gabrijel Felc ostavio ovu kompoziciju kao poslednju kojom je kompletirao sva izvođenja Malerovih simfonija sa Beogradskom filharmonijom. On i inače ima afinitet prema simfonijama ovog autora, pa je tako 2010. godine sa Štutgarskom filharmonijom snimio komplet ovih dela.
Mnogo je stvari na jednom mestu koje ovo Malerovo delo trajanja od oko sedamdeset i sedam minuta čini zahtevnim za izvođenje. Prvo što upada u oči jeste bogata orkestracija, koja se ne tiče samo broja instrumenata već i njihovog izbora. Tako je recimo deonica limenih duvačkih instrumenata u prvom stavu obogaćena i jednom tenor hornom, u četvrtom stavu javljaju se gitara i mandolina, a naročito je deonica udaraljki grandiozna i pojačana mnoštvom različitih instrumenata. Njihov veliki broj je u direktnoj vezi sa invencijom kompozitora koji je u nekim momentima ovog dela pokazao kako će izgledati budućnost simfonijske muzike. .
Slušati Malerovu simfoniju trebalo bi da bude iskustvo identično čitanju monumentalnog proznog dela. Dirigent Felc se svojski potrudio da sve epizode Simfonije broj 7 učini upečatljivim u tom smislu što su svi njeni iskazi bili nabijeni snažnim energetskim nabojem, dok je u momentima suspenzije i scenama oslikavanja prirode, uspeo da u prvi plan postavi vertikalnu zvučnu sliku u kojoj dominiara moderna Malerova orkestracija.
Možda ne bi bilo loše da upravo istaknemo ovakve epizode u kojima su naslojene bile deonice koje su se svaka za sebe, prikazivale po svojstvu kolorizma. Potencijal koji će Šenberg dalje unapređivati a Vebern dovesti do ekstrema ‒ boje koje se ističu kroz nezavisne orkestarske deonice i koje se u ukupnom zvuku ne mešaju – u Felcovoj interpretaciji bile su revnosno postavljene. Sve izrečeno najviše se tiče drugog i četvrtog stava koji nose naslove Noćna muzika i koje su svojevrsne Serenade XIX veka. Na slične epizode naići ćemo i u muzici Riharda Štrausa i kod ranog Šenberga, a da bi ovakvi segmetni mogli da budu percipirani, neophodan je jedan prost uslov ‒ orkestar mora da bude perfektno uvežban. Ukoliko se desi da u dramskim epizodama deonica limenih duvača odsvira pogrešan ton možda i nije velika šteta, ali greška u interpetaciji notnog teksta u okviru statične fakture kroz koju se nazire svaki odbljesak, zaista deluje neprimereno. Orkestar Beogradske filharmonije bio je maksimalno uvežban, pa smo tako jasno mogli da čujemo pratnju mandoline u četvrtom stavu na primer, a moglo bi tu još da se istakne mnoštvo raznih epizoda koje nas direktno navode na štimung XVIII veka prikazanog iz poznoromantičarske vizure.
Tipično malerovski dramatičan prvi stav Felc je izgradio kroz dugačke lukove u okviru kojih su energetska punjenja bila postupna, pa su i momenti oslobađanja delovala logično i za slušaoce katarzično. Orkestar Beogradske filharmonije se istakao kvalitetnom sekcijom limenih duvačkih instrumenata koji su se baš u ovom stavu pokazali kao dobro usklađeni sa drugim orkestarskim deonicama. Uostalom, bilo da je reč o dramskim ili lirskim epizodama i limeni i drveni duvački iinstrumenti imaju značajnu ulogu u toku cele simfonije, a vertikalna Felcova postavka uvek je bila takva da su jasno bile odeljene njihove boje. Naročito zahtevan za izvođenje bio je treći stav Skerco u kome je dirigent pokazao izuzetne ritmičke sposobnosti, bivajući tačan u instrukcijama koje su se ticale čestih prekida melodijskih fraza. Svečanost poslednjeg stava prikazana je kroz vrtlog ekstatičnih iskaza koji su zaista mogli da dovedu do velikog stepena uzbuđenja, a opet treba napomenuti, da čitav taj pokret ne bi bio moguć bez dobro naslaganih orkestarskih deonica.
Interpretacija Simfonije broj 7 Gustava Malera kojom je dirigovao Gabrijel Felc, zapravo je jedan od vrhunaca ansambla koji je najpozvaniji u zemlji za tumačenje ovako zahtevnih dela. Malerova muzika je takva da uz regularno prosečno izvođenje zvuči skoro neslušljivo, što nije slučaj sa romantičarskim simfonijama nekih drugih autora. Dobra, energična interpretacija uslov je iskazivanja naglašene naracije bez koje slušanje Malerove simfonije ne bi moglo da se zamisli. Felcovo prenošenje narativa ovog dela prikazano je uz nedvosmisleno jasnu govornu dikciju orkestra Beogradske filharmonije n na tome im treba čestitati.
