Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Otvaranje sezone Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije − Simfonija broj pet Gustava Malera pod dirigentskom palicom Bojana Suđića, 14. IX 2022.
Svako izvođenje bilo koje od devet simfonija Gustava Malera poseban je događaj za publiku i izvođače. Ako bismo govorili o tome koji kompozitor romantizma poseduje najsugestivniju naraciju, verovatno da bi se mnogi odlučili baš za Malera. Ne samo što slušajući bilo koju od simfonija ovog autora sve vreme imamo utisak da nekakav imaginarni junak prolazi kroz različite situacije, već je i intenzitet emocija koja Malerova muzika izaziva ogroman. Narativnost i emocionalnost, recimo da bi to mogle da budu dve ključne odrednice vezane i za Simfoniju broj pet koja u sebi zapravo, sadrži čitav svemir sastavljen od ekspresivnih žanrova drame i lirike iskazanih u nebrojeno mnogo nijansi, kroz posmrtni marš, ples, zvuke prirode, metafiziku.
Što se izvođačkih izazova tiče, nijedna Malerova simfonija, pa tako ni peta, nisu baš dela preko kojih bi tek tako moglo da se pređe. U interpretaciji Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije predvođenog Bojanom Suđićem, više je nego očigledno bilo da se sa orkestrom radilo dosta. Nekoliko ključnih tačaka ovog dela, dobar su pokazatelj toga koliko je ansambl uvežban. Svojevrsni orkestarski vihor koji se u pojedinim momentima javlja u prva tri stava kompozicije, podrazumeva organizovani zvučni haos koji je katkada teško držati pod kontrolom, pa je za svaku pohvalu činjenica da su u ovakvim epizodama pojedinačne deonice unutar ukupne konstelacije zvuka bile dovoljno čujne. Furiozna melodijska probijanja gudačkog korpusa uz motivske fragmente u limenim i drvenim duvačkim instrumentima i udarce udaraljki delovala su usklađeno. Još jedna od ključnih tačaka u kojoj je moguće primetiti pripremljenost orkestra jeste ona u kojoj dolazi do suspenzije zvuka. Takav primer između ostalog nalazimo u trećem stavu, pa tako u srednjem delu ovog skerca bivamo prebačeni u svet svetovnih uličnih igara nekog davnog vremena, što je u izvođenju o kome govorimo ostvareno sa smislom.
Mogli bismo u vezi sa interpretacijom da istaknemo još nekolicinu svetlih tačaka, poput kristalno čistog zvuka solo trube koja je prisutna tokom cele simfonije i uvežbanih deonica limenih i drvenih duvačkih instrumenata. U tom smislu, bilo je tu i dobro ostvarenih onomatopeja zvukova iz prirode. U čuvenom četvrtom stavu Adađeto, gudački orkestar je ostvario lepo oblikovan ton, sa preciznom deonicom harfe kao pratnjom. Ovome bismo mogli da pridodamo upečatljivo čisto sviranje unisono violončela u drugom stavu.
Što se povezanosti orkestarskih deonica u ukupan zvuk tiče, najkompaktnije je delovala interpretacija poslednjeg, petog stava. U pojedinim momentima dostizanja visokih tonova, mogao je da se stekne utisak da je gudački korpus instrumenata za nijansu mogao da ima zaobljeniji ton. Snažne kulminacije, naročito u prvom i drugom stavu, delovale su sugestivno i u njih se ulazilo direktno. Možda bi malo postupnija gradacija i izvesni stepen zadržavanja afekta sve do njegove provale piscu ovih redova bili više po ukusu, no, u pitanju je stvar različitih očekivanja i onoga na šta smo navikli u delima koja skoro da su postala sastavni deo našeg identiteta.
U interpretaciji Simfonije broj 5 Gustava Malera, Bojan Suđić je uspeo da stvori pet neraskivih celina u kojima svaki vid sadržaja ima dublji smisao od onog površinskog. Ozbiljnost posmrtnog marša zaista je u jednom momentu snažno bila parodirana, lendleri i valceri nisu bile samo puke igre već su vodile u dramske vihore, jedino je lirika Adađeta bila nepatvorena i što je pohvalno, oslobođena lažne sentimentalnosti. Po svemu sudeći, otvaranju sezone Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije, pristupilo se studiozno i ozbiljno.
