Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Šlomo Minc i Vojvođanski simfonijski orkestar, 29. 11. 2022.
Šlomo Minc je svetski poznati izraelski violinista rođen 1957. godine. Njegove godine govore o tome da bi što se sviranja tiče itekako još uvek mogao da bude u formi. Međutim, veliki violinista danas je samo bleda senka onog virtuoza koga znamo iz osamdesetih godina XX veka. Na koncertu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom opredelio se za Koncert za violinu i orkestar u a molu Antonjina Dvoržaka, delo koje je je 1987. godine snimio za Dojče gramofon zajedno sa Berlinskom filharmonijom i dirigentom Džejmsom Levinom. S druge strane, imali smo izvrsnog dirigenta Leopolda Hagera i dobro uvežban Vojvođanski simfonijski orkestar. Dirigent rođen 1935. godine, takođe je jedna je od značajnijih izvođačkih figura druge polovine XX veka koji se proslavio vođenjem Simfonijskog orkestra Radio televizije Luksemburga od 1981. do 1996. godine. Vitalnost i titansku snagu pokazao je rukovodeći izvođenjem Simfonije broj 2 u D duru Johanesa Bramsa u drugom delu koncerta.
U izvođenju violinskog koncerta Dvoržaka, Minc se opredelio za nešto sporija tempa od uobičajenih, ne bi li mogao da odgovori na brojne tehničke zahteve dela. Svi oni koji poznaju izvođenje ovog koncerta iz osamdesetih godina koje uz Ojstrahovo i Perlmanovo zapravo spada u tri najbolja, ne samo što su mogli da budu razočarani, već su i sa nevericom mogli da prate interpretaciju ovog violiniste. Njegov ton više nema ni delić nekadašnjeg sjaja, dok su pasažni pokreti izvedeni sa težinom i uz čestu pojavu intonaciono nestabilnih tonova. Slušajući Minca teško je steći utisak o celini, jer je percepcija usmerena na teško savladane pojedinačne delove koncerta koji su znali da zablistaju zbog lepo odsviranih orkestarskih epizoda koje je dirigent Hager majstorski izvlačio na svetlo dana. Postoje muzičari koji zbog godina ili raznih okolnosti sviraju tako da iz njihove interpretacije još uvek može da se nazre ona esencija koja ih je činila velikim i zbog koje to još uvek jesu. Nažalost, za sviranje Šloma Minca to ne može da se kaže.
Izvođenjem Simfonije broj 2 u D duru, Bramsa Vojvođanski simfonijski orkestar se pokazao kao kvalitetan ansambl. Iskusni dirigent Hager uspeo je da izgradi izvrstan zvučni balans između pojedinačnih orkestarskih deonica, uklapajući ih tako da su u prvom planu bile dobro uobličene svetle boje. Gudački deo orkestra delovao je angažovano i pokretno, dok je deonica drvenih duvačkih instrumenata ostvarila lepo odsvirane segmente u laganom stavu simfonije u kome do izražaja dolazi kamerni zvuk. U tuti epizodama dostignuta je monumentalnost uz pun trijumfalni zvuk podržan signalnim motivima sigurne deonice limenih duvačkih instrumenata. Izvođenjem Bramsove simfonije, Hager je pokazao da iskusan dirigent ne samo što je kadar da u svakom momentu u prvi plan postavi odgovarajuću orkestarsku deonicu, već je sposoban i da kreira dramaturgiju u okviru koje nema praznih mesta i zbog koje je izvođenje Bramsove Simfonije broj 2 publici delovalo uzbudljivo i interesantno. Zbog toga treba čestitati Vojvođanskom simfonijskom orkestru, ansamblu koji je sopstvene interpretacije podigao do nivoa koji je za svako poštovanje.
.
