Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Smiljka Isaković ‒ 40 godina sa čembalom, 11.V 2023. Guarnerius
Kućno muziciranje je fenomen koji je vezan za istoriju privatnog života i tek je u novije vreme postao važan predmet muzikoloških istraživanja. Čembalo kao instrument upravo je idealan za ovakav vid prezentacije, pa je i Smiljka Isaković odlučila da na takav način proslavi jubilej četrdeset godina karijere. Kroz razgovor sa publikom u sali Gvarneriusa, ona je objašnjavala detalje u vezi sa programom koncerta koji se sastojao od kompozicija engleskih, francuskih, španskih, portugalskih i grčkih kompozitora. Tako je uspela da prevaziđe konvencije koncerata klasične muzike prema kojima je publika puki pasivni posmatrač koji jedino aplauzom ima mogućnost da iskaže zadovoljstvo. Nekada zaista ne mora sve da bude preterano ozbiljno, naročito ukoliko je u pitanju muzika koja i sama spada u domen takozvane popularne muzike, u vremenskom rasponu od početka XVI do XXI veka.
Interpretacija Smiljke Isaković ukazuje na neposrednost i otvorenost. Ova prva činjenica tiče se pristupa kroz koji od igara koje su bile na repertoaru ova čembalistkinja gradi karaktere koji publiku teraju na pokret, makar to bilo lagano njihanje u stolici. Otvorenost se tiče slobode tumačenja muzičkih fraza koje se zaista čine povezane sa afektivnim delom ličnosti izvođača. Iako kroz telesne gestove ne može da se nazre nevidljivi deo ličnosti ove umetnice, ipak, on isijava kroz mikropromene unutar semantičkih iskaza a tiču se poigravanja sa tempima i korišćenja ornamenata. Na takav način, Isakovićeva je uspevala da bez ikakve unapred postavljene distance, pozove publiku da učestvuje u radosti plesa. Osim što je kompozicije Vilijema Berda, Henrija Persla ili manje poznatih portugalskih kompozitora Karlosa Seišasa i Žoaa de Souza Karvalja publici prikazala prjemčivim, to joj je naročito pošlo za rukom sa repertoarom na kome su se našle grčke narodne igre, a u pitanju je muzika kompozitora Dimitrisa Temelisa, Mikisa Teodorakisa i Stavrosa Ksarhakosa.
Treba biti iskren i reći da koncerti na kojima je čembalo protagonista znaju da budu monotoni i koliko će biti uspešni, upravo zavisi od izbora programa. Smiljka Isaković je sasvim pravilno shvatila da ono što zovemo umetničkom muzikom ima mnogo šire određenje od epiteta ozbiljnog, elitnog ili uzvišenog. Muzika isto tako može da služi za zabavu, za popravljanje raspoloženja, što su još u antička vremena filozofi odlično znali. Nimalo pretenciozna, spontana i što se izvođačke tehnike tiče na sasvim solidnom nivou, Isakovićeva je uspela da razgali publiku i da joj ovo koncertno veče učini interesantnim. Posebno bi trebalo da se istakne edukativna strana koncerta na kome smo mogli da čujemo mnoštvo interesantnih detalja, recimo o tome ko je Luj Kupren, o Lorki kompozitoru, o pronalasku kompozicije Fandango Domenika Skarlatija osamdesetih godina XX veka, ili o elementima fada u kompoziciji de Souze Karvalja.
Prilog o proslavi jubileja 40 godina na muzičkoj sceni Smiljke Isaković započeli smo pričom o kućnom muziciranju i o tome kako je ova umetnica uspela da pronađe način da prevaziđe konvencije koncerata klasične muzike. I zaista, u vremenu kada publike nedostaje, ovakav neelitistički i suštinski pedagoški gest, ukoliko bi se češće ponavljao, zapravo bi mnoge mogao da podstakne da i sami počnu da se amaterski bave muzikom. Kada bi se muzičko stvaralaštvo podsticalo na što više nivoa i ne samo institucionalno i same publike bilo bi mnogo više. Dok se duh vremena ne okrene u željenom pravcu, ostaje nam svedočanstvo o upornosti da se istraje u karijeri koja od prvog nastupa u Zadru 1983. godine, traje već četrdeset godina.
