Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Simfonijski orkestar RTS, Aleksandar Kojić i Saša Mirković, 24. V 2022.
Svako ko je u poslednje vreme pratio koncerte Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije, mogao je da primeti niz prilično dobrih nastupa ovog ansambla. Tako je bilo i ovog puta, sa repertoarom na kome su se našle kompozicije ruskih kompozitora romantizma ili onih okrenutih ka romantizmu. Na čelu orekstra bio je novosadski dirigent Aleksandar Kojić, umetnik čija karijera je već viće od decenije vezana za Srpsko narodno pozorište.
Koncert je započeo simfonijskom poemom Noć na golom brdu Modesta Musorgskog, pomalo nesigurno, kao da je orkestru trebalo malo vremena da se usaglasi. No tako je bilo samo na početku i ono što smo u nastavku mogli da čujemo jesu uvežbane orkestarske deonice, uz precizno izvedene upade i čisto sviranje. To naročito važi za ansambl drvenih i limenih duvačkih instrumenata koji se istakao i u izvođenju druge orkestarske kompozicije na repertoaru, Simfonije broj 4 u Es duru Aleksandra Glazunova. Srednji stav ove trostavačne kompozicije donosi mendelsonovsku atmosferu letnje noći u kojoj naročiti značaj dobijaju upravo duvački instrumenti, pre svega drveni. Oni su u prvom planu zvučno bili istaknuti na takav način da su prirodno bili postavljeni tačno iznad ostatka orkestra. Posebno bi mogao da se istakne i značaj limenih duvačkih instrumenata, naročito u onim slučajevima kada je uloga ove deonice bila da iz drugog plana kreira zvučne boje ili donosi fanfarni zvuk. Čini se zapravo da je dirigent Kojić uspeo da ostvari dobar balans između deonica, dok su iskazi simfonijskih ostvarenja Musorgskog i Glazunova delovali smisleno. Gudačkom delu ansambla je po prirodi stvari namenjena uloga energetskog pokretača, pa je tako bilo i na ovom koncertu.
Premijerno izveden Koncert za violu i orkestar rusko-kanadskog savremenog kompozitora Ajrata Išmuratova u izvođenju Saše Mirkovića, dobro se uklapao u programsku koncepciju. U ovom delu, kompozitor nije odstupio od imitacije romantizma i modernizma na tragu Prokofjeva ili Hačaturijana, pa u tom smislu, njegovom koncertu čak ne bi mogao da se doda prefiks neo. Saša Mirković je poznat po izvanrednim interpretacijama savremene muzike, kao i po krajnje neposrednim gestovima na sceni što je i ovog puta bio slučaj. Koncert Išmuratova bi mogao da se doživi kao medli sastavljen od opštih, glomazno orkestriranih mesta. U tom smislu, orkestarska deonica se po sebi nametala, pa se dešavalo da čak i Mirković, poznat po robusnom i intenzivnom sviranju, u nekim momentima biva pokriven preterano pojačanim zvukom orkestra, što je čini se, ipak do kompozitora a ne do samog izvođača. Ipak, vredelo je čuti ovo ostvarenje, makar zbog samog Mirkovića, ali i zbog pojedinih odlomaka u kojima je Išmuratov na dobar način uspeo da istakne prirodu instrumenta viole. Izvođač je imao tu nesreću da mu je u prvom stavu koncerta pukla žica, pa smo tako dva puta mogli da čujemo početak dela i istovremeno da se uverimo da oba puta nije bilo razlike u kvalitetu pristupa interpretaciji. Zapravo, Mirković je koncertu Išmuratova dao ličnu notu, pa je tako niz melodijskih deonica ovog dela izveden na krajnje neposredan način, uz snažno podvučenu akcentuaciju i oštro naglašene signale početak i kraja.
Ono što u vezi sa sviranjem Simfonijskog orkestra RTS u poslednje vreme nijednom objektivnom posmatraču nikako ne bi trebalo da promakne, jeste veliki entuzijazam. Dirigent Aleksandar Kojić je uspeo da ovlada tom energijom i da se predstavi dobro uvežbanim orkestrom u čijoj interpretaciji može da se primeti poneki neprecizan upad, ali ne može da se zaobiđe činjenica da je akterima na sceni Velike dvorane Kolarčeve zadužbine zaista stalo do dobre interpretacije.
