Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Tako čine sve − Mocartova opera u Madlenianumu, kineski i srpski umetnici, 18. VII 2024. (prvo veče)
Obično se muzika Volfganga Amadeusa Mocarta smatra jednostavnom za percepciju, pa se tako za slušanje preporučuje čak i bebama. O tome kako se sluša muzika ovog kompozitora napisano je mnoštvo stranica − ne samo stručna literatura već i internet portali u nedostatku senzacionalistički intoniranih vesti u nekim prilikama govore o blagodatima Mocartove muzike. Ukoliko u obzir uzmemo okolnost da je ovaj kompozitor već odavno postao deo popularne kulture, svaka interpretacija njegove muzike morala bi da bude neopterećena težinom, laka i perfektna. Međutim, iza prirodno izvajanih melodija i logičnih harmonskih sledova, krije se neverovatan izazov za izvođače, bez obzira o kom žanru je reč.
Mladi srpski i kineski operski umetnici na sceni Opere i pozorišta Madlenianum dve večeri zaredom i u različitim postavkama, izveli su komičnu operu Tako čine sve. Režiju je potpisao Aleksandar Nikolić, a ansamblom Nacionalnog simfonijskog orkestra dirigovala je Milica Jelić.
Dekor za operu bio je takav da se uz malo detalja postigao maksimum učinka. Svetlo plavi mediteranski intonirani valeri sa morskim horizontom u pozadini, Guljelmo i Ferando preobučeni u Turke sa fesovima, Fjordiliđi i Dorabela u dugačkim laganim belim haljinama sa diskretno naznačenim cvetovima, sto sa voćem ispod kojeg stoje boce vina – takav ambijent bio je dovoljan za ispunjavanje celokupnog scenskog prostora. Pokreti šest aktera duž scene, među kojima su još i sobarica Despina i filozof Don Alfonso, školski su primer dobre režije, kako smo uostalom već i navikli od Aleksandra Nikolića.
U skraćenoj verziji opere nedostajao je hor, a ono što je najviše moglo da smeta jeste da je deo orkestra bio „pokriven“ električnim klavirom koji je služio još i za pratnju rečitativa. Bila je ovo prilika da se zaključi da Mocartove klavirske sonate zapravo mnogo duguju njegovoj vokalnoj muzici, ali i pored toga, klavir sa orkestarskom pratnjom možda bi mogao da bude korišćen na probama, dok na predstavama to ne bi trebalo da bude praksa. I pored toga, dirigentkinja Milica Jelić uspela je da ostvari ujednačen zvuk celokupnog instrumentalnog aparata. Od onoga što joj je bilo na raspolaganju, ona je uspela da dočara stvarni orkestarski zvuk u tom smislu da ste jednostavno mogli da se naviknete na ono što je ponuđeno.
Ipak, po svoj prilici je postavka opere rađena na brzinu i verovatno je reč o kompromisnom rešenju. To se vidi i po tome što je spoj trojice srpskih pevača Stevana Karanca, Luke Jozića i Kiša Tamaša i studentkinja iz klase vanrednog profesora Centralnog konzervatorijuma u Pekingu Džanga Džanga, u smislu kvaliteta ipak bio neujednačen. Soprani Sinjui Cui, Sijao Ceng i Suan Žang, po kvalitetu nisu bili na nivou domaćih pevača, iako su profesionalno odigrale svoje uloge. Treba napomenuti da je ovde reč o prvoj večeri, a da su sutradan nastupile druge tri kineske pevačice, dok su muški pevači bili isti.
Što se kineskih pevačica tiče, mora se reći da su u svojim okvirima pokazale solidno znanje, a ono što je najviše moglo da zasmeta jeste što volumen njihovog tona nije bio usklađen sa domaćim, muškim pevačima koje pri tom, krasi i odlična dikcija. Nažalost, prevod opere nije bio ponuđen, tako da ste unapred morali da budete upoznati sa šalom dvojice muškaraca koji su se prerušili, ne bi li iskušali svoje izabranice.
Kao što je već rečeno, svako izvođenje Mocartove muzike poseban je izazov za umetnike, jer iza lakoće i nepretencioznosti leži mnoštvo izazova. Uzimajući u obzir da smo slušali sasvim mlade pevače koji još nemaju mnogo iskustva, mogli bismo da kažemo da smo prisustvovali solidnoj interpretaciji opere Tako čine sve.