Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Viktor Tanaskovski: recenzija albuma grupe caroline
Usred konstantne preplavljenosti informacijama na društvenim mrežama, sve veći izazov postao je kako doći do kvalitetnog muzičkog sadržaja. Uprkos tome i dalje je moguće da se otkrije nešto sveže i obećavajuće. Prošle nedelje sam sasvim iznenada, naleteo na objavu koja mi je momentalno privukla pažnju – izvesni londonski Art rock bend, 25. februara izdao je svoj debi album.
Naziv benda je caroline i posle pretrage po internetu, najviše mi je pažnju privukla brojnost ovog sastava. Očekivao sam nešto standardno, gitare, bas, bubanj, možda i klavijature, ali sam bio iznenađen kada sam video da se zapravo radi o oktetu. Naravno, gitare, bas i bubnjevi svakako su prisutni, ali su ovom klasičnom rokenrol instrumentalnom jezgru pridodati gudački i duvački instrumenti. Setio sam se još jednog londonskog benda Black Country, New Road, koji ne koriste baš standardni instrumentarij za rok sastave. Imajući u vidu da je krajem februara ovaj bend izbacio izvrstan drugi album Ants from up there, pomislio sam da se radi o još jednom epigonu. Međutim, već kada sam čuo prvu pesmu, odmah sam shvatio da i pored sličnosti koju kao proizvod duha vremena i prostora u kome stvaraju dele sa malopre pomenutim bendom, caroline su ipak neka druga priča, podjednako vredna pažnje. U formi video spotova i uživo verzija pesama, na Youtube kanalu benda mogu da se čuju gotovo sve pesme sa novog albuma ovog benda.
Muzika koju caroline stvara u najmanju ruku je neuobičajena. Očigledni su uticaji indie i post-rocka, psihodelije, ali istovremeno su tu i atonalni minimalistički noise zvuci kao i elementi slobodne improvizacije. Pri svemu tome, sva ova ukazivanja u njihovoj muzici sprovedena su suptilno i nenametljivo, pa je zbog toga sasvim jasno zašto čak ni naziv benda nije napisan početnim velikim slovom. I najzad, pošto je nekoliko dana kasnije (28. februar) na digitalnim platformama oficijelno objavljen album istoimenog naziva caroline, preslušao sam ga najmanje deset puta. Nakon toga, sasvim jasno mi je bilo zašto je jedna od najznačajnijih nezavisnih izdavačkih kuća Rough Trade Records, ponudila ovom bendu da album izda u momentu kada su imali tek peti živi nastup u svojoj karijeri.
U pitanju je muzika koja vas „hvata“ još od prvih taktova, a posle svakog sledećeg preslušavanja otkrivate nešto novo. Ova višeslojnost pre svega je implementirana u žanrovske okvire, koji kao jasno definisani zapravo i ne postoje! Svaka pesma je priča za sebe, a ipak, svih deset pesama na albumu imaju neku zajedničku nit koja ih spaja u celini. Album otvaraju numere Dark Blue i Good Morning (red), sa jasno definisanom strukturom koja je u službi teksta, dok se na potonjim pesmama ovog albuma pojavljuju dramatičnije i “glasnije” stvari koje pomalo čak i podsećaju na grupe poput Art Bears, ali u savremenijem kontekstu. Tu su zatim improvizovani kolaži poput messen #7 i zilch (opet pretpostavljam nimalo slučajno ispisane malim slovima) koje se baziraju na raštimovanim zvucima gitara i nestandardnom sviranju udarcima koji utiču na stvaranje impresivno divne buke u stilu Dereka Baileya. Kompozicije se kreću u dijapazonu od nestandardnih kratkih instrumentala (hurtle) do polu-improvizovane polu-strukturisane pesme „najsporijeg“ razvoja (Sky diving onto the library roof). Njihov zvuk, koji oscilira od mekanog do pomalo čak i zastrašujućeg, od još većeg značaja je kada se pažnja skrene na značenje tekstova. Premda dosta opskurni, stihovi u sebi sadrže nepatvorenu iskrenost, obuhvatajući teme usamljenosti, introspekcije, čak i smrti, pa tako i poslednji otpevani stih na albumu (The word of world is forest) završava referencom na distopijski roman Svet se kaže šuma Ursule Le Guin. Uprkos svemu navedenom, caroline ipak zadržava izvesnu dozu zdravorazumskog optimizma.
Jedan deo albuma snimljen je u profesionalnom studiju, dok je drugi deo snimljen u domaćim uslovima, čak i mobilnim telefonom u spavaćoj sobi. Međutim, video spotovi i snimci živih nastupa su nešto potpuno drugačije – na live sesiji snimljenoj u napuštenom bazenu odlučili su da audio „kadar“ prebace u prostoriju pored, u kojoj se zbog prirodne reverbacije kondenzatorskog mikrofona čuje samo eho njihove svirke, što ukazuje na stvaranje posebne atmosfere. Improvizacija je očigledno bitan segment delovanja caroline, pa tako nije neuobičajeno da na festivalima, umesto već spremljenog seta pesama, naprasno odluče da sviraju samo jednu slobodnu improvizaciju u trajanju od pet sati.
Nakon što je album benda caroline objavljen na digitalnim platformama, na njihovom sajtu najavljeni su datumi predstojeće turneje, a takođe su i putem društvenih mreža fanove obavestili da se izdanje može kupiti na nosačima zvuka u raznim varijantama – kompakt disku, kaseti i vinilu. Zaista deluje da je ovakva sveobuhvatnost presudna za dosadašnji uspeh grupe caroline, koji se ogleda u porastu broja pregleda na streaming platformama kao i u prodaji albuma (deluxe verzija ploče rasprodata je za dva dana). Sudeći po sasvim osobenom eklekticizmu ovog i još nekoliko novih sastava koji su izniknuli usred pandemije, čini se da je na vidiku jedan novi zvuk koji će nadamo se, obeležiti čitavu predstojeću dekadu.