Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Vladimir Milošević u Madlenianumu, 22. XI 2021.
Od samog njihovog osnivanja, poslovanje Opere i teatra Madlenianum pozitivan je primer kako se vodi atraktivna marketinška kampanja, kako se komunicira sa medijima i najzad, kvalitet programa ove kuće poseduje određeni nivo. Osim što na zemunskoj sceni možemo da pratimo interesantan pozorišni i operski program, neretko je slučaj da ova kuća organizuje i koncerte na kojima nastupaju domaći i strani umetnici. Očigledno je da uprava radi dosta na tome da održi zadovoljavajući nivo pouđenog programa. Na poslednjem koncertu nastupio je naš afirmisani pijanista Vladimir Milošević koji je sa orkestrom opere i tetra Madlenianum izveo Klavirski koncert broj 1 u b molu Petra Iljiča Čajkovskog.
Pre toga, pod dirigentskom palicom italijansko-američkog dirigenta Entonija Armorea, orkestar je izveo Simfoniju broj 8 Nedovršenu Franca Šuberta, kao i kompoziciju Jedrenjaci savremenog austrijsko-američkog kompozitora Džeralda Vilhelma Brejdena.
Orkestar opere i teatra Madlenianuma sastavljen je od odličnih muzičara, dobro poznatih lica koja nastupaju na solističkim i kamernim koncertima, a možemo da ih vidimo i u sastavu drugih gradskih orkestara. Čini se međutim da je i sam ansambl pomalo bio zatečen koncepcijom dirigenta Entonija Armorea. Što se Šubertove simfonije tiče, on je uzeo nešto sporiji početni tempo i prvog i drugog stava, što nije redak slučaj kada je ovo poznato delo u pitanju. Međutim, njegova interpretacija bila je lišena energije, pa smo tako u kulminacijama simfonije mogli da ostanemo ravnodušni. I pored toga što orkestar poseduje odličan potencijal, čini se da ga dirigent nije iskoristio. Prava šteta, jer bilo je tu nekoliko blistavih momenata, dobro interpretiranih solističkih deonica, naročito što se sekcije duvačkih instrumenata tiče.
Kompozicija Jedrenjaci Džeralda Vilhelma Brejdena je desetominutni orkestarski komad pisan u maniru filmske muzike. Najupečatljiviji momenat u njoj jeste tonsko slikanje talasanja mora, dok je samo delo konvencionalno i monotono. Orkestarska rešenja i prikazani efekti ne donose ništa novo, već je reč o ponavljanju nekih uobičajenih obrazaca koji su u vezi sa filmskom muzikom. Ljubitelji ovog žanra međutim, mnogo više zadovoljstva mogli bi da pronađu u muzici klasika kao što su Hans Zimer, Džon Vilijams i mnogi drugi nego u Brejdenovoj muzici.
U izvođenju Koncerta za klavir i orkestar u b molu Čajkovskog solista Vladimir Milošević se pokazao ne samo kao vrsni virtuoz, već kao pijanista dobro izbrušenog tona kroz koji provejava specifičan senzibilitet ovog umetnika. U njegovom sviranju naime postoji vrsta otvorenosti koja govori o iskrenom pristupu interpretaciji, pa su tako sadržinske sfere koncerta prikazane bez suzdržanosti, tehnički briljantno i bez lažnog sjaja. Suptilna igra između pučkog, igračkog i lirskog u drugom stavu koncerta, ukazivala je na sugestivnost kojom je obojena izražena retoričnost njegovog iskaza. I sve to uz jednu specifičnu boju tona za koju bismo mogli da kažemo da mu je svojstvena. Na žalost, pijanista je imao otežavajuću okolnost da je dirigent Armore proizvoljno menjao tempa i da po svoj prilici nije imao neku unapred utvrđenu izvođačku koncepciju. Prava šteta, jer su i Milošević i orkestar opere i teatra Madlenianum u drugačijim uslovima mogli da prikažu još mnogo više. Na zadovoljstvo publike, pijanista je na bis izveo stav Princ i Lutka vila šećera iz baleta Krcko Oraščić Čajkovskog u kome je u punom sjaju i na briljantan način prikazao svetla i brza pasažna kretanja.
