Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Željko Lučić i Rumunska nacionalna opera Temišvara u Madlenianumu, 6. V 2022.
Gostovanje Hora i orkestra Rumunske nacionalne opere Temišvara sa solistima i ekskluzivnom zvezdom baritonom Željkom Lučićem na sceni Madlenianuma, značajno je iz više razloga. Prvi od njih je što su nastupi inostranih ansambala uvek pokazatelj gde se domaća produkcija u ovom trenutku nalazi. Kuriozitet je i da je opera Toska Đakoma Pučinija sa kojom je pomenuti ansambl nastupio na zemunskoj pozornici pozorišta Madlenianum, pre nekoliko nedelja izvedena u Narodnom pozorištu sa velikom svetskom zvezdom tenorom Zoranom Todorovićem kao Mariom Kavaradosijem. Sledeći razlog zbog koga je trebalo pogledati ovu predstavu predstavlja nastup Željka Lučića, jednog od najboljih svetskih baritona u upečatljivoj ulozi Skarpije, koja je u italijanskoj operi pored uloge dvorske lude Rigoleta, najizazovnija za ovaj pevački fah.
Ansambl Rumunske nacionalne opere iz Temišvara kojim je dirigovao Dejan Savić pokazao se kao sastav izvrsnih solista, pa smo tako mogli da se uverimo da se u ovoj operskoj kući vodi računa o izvođačkom nivou. To najbolje može da se primeti po sporednim ulogama koje su delovale upečatljivo i koje su i sa glumačke i sa pevačke strane shvaćene krajnje ozbiljno. U tom smislu, mogli bismo da izdvojimo ulogu crkvenjaka koju je tumačio bariton Gelu Dobrea, umetnik koji je u suženim okvirima pokazao da pevanje ne mora obavezno da bude podređeno glumi. Dramski sopran Lakrimiora Kristesku kao Toska, pristupila je ovoj ulozi strastveno, pa su nijanse njenog glasa u svakom momentu bile prilagođene osećanjima nežne ljubavi, bezazlene ljubomore ili snažne strasti prema Kavarodosiju koja je rezultirala ubistvom Skarpije. Fascinantan je i opseg njenog glasa kroz koji su naročito iskorišćene niže i tamnije vokalne pozicije preko kojih se ova umetnica lako kretala i koje je koristila bez velikog napora. Tenor Alin Stoika u ulozi Marija Kavarodosija, u nekoliko epizoda je verovatno zbog bolesti imao problema sa glasom, što ipak nije umanjilo doživljaj ove predstave. Naime, pomenuti umetnik poseduje svetlu, tipično tenorsku boju glasa kroz koju, korišćenjem manira podešenih kao prirodnim i baš u tom momentu nužnim, uspevao je da naglasi emocionalnost.
I najzad, kada je Željko Lučić u pitanju, reč je o pevaču snažnog baritonskog glasa koji je u operskom svetu zbog specifičnog volumena, boje, izražajnosti i tehnike sasvim redak i izuzetno je na ceni. Međutim, i pored toga, Lučić poseduje dodadtne kvalitete koji ga sasvim sigurno čine omiljenim kod publike. U scenskom nastupu ovog umetnika niti u jednom momentu nije moguće primetiti opijenost sopstvenim kvalitetima, što se dešava velikim pevačima koji se u nekim trenucima drame iz pevača-glumca pretvaraju samo u pevača. Neposrednost i prirodnost na sceni uz markantnu pojavu, verovatno da predstavlja bitan deo izuzetne harizme koju ovaj pevač iznosi na scenu. Sadistička Skarpijina priroda koja se u dramskom sižeu iskazuje kroz niske strasti i sadizam, ilustrovana je skladnim pokretima tela kao i specifičnim načinom tretmana reči italijanskog jezika. To se odnosi na naglašavanje pojedinih slogova reči, način izgovora ključnih sentenci i krojenje rečitativnih fraza kao retoričkih iskaza čije značenje nije samo bukvalno, već o njemu govori izgovor, mimika lica i pokret tela.
Izvođenje opere Toska pratila je i upečatljiva masovna scena koja se odvijala u crkvi, sa svetlosnim rešenjima i kostimima koji su dodatno pojačavali egzaltiranu atmosferu. Nastupi hora Rumunske nacionalne opere iz Temišvara u svakom momentu su se činili funkcionalnim u odnosu na dramski tok. Orkestar kao izuzetno bitan segment ovog Pučinijevog dela je zvučao solidno, sa preciznim upadima i tek ponekim epizodama u kojima je zvuk mogao da bude bolje uobličen.
Kada je u pitanju režija za koju je zaslužan Ognian Draganov, pojedine ključne scene su u odnosu na celokupan dramaturški okvir delovale kao logičan sled događaja. S obzirom na činjenicu da Pučinijeva Toska poseduje mali broj arija koje su pri tom izuzetno popularne, najveći izazov za režisera predstavlja njihovo uklapanje. Ljubavna scena između Marija i Toske u prvom činu, Toska koja u drugom činu peva o tome kako je njena sudbina bila podređena ljubavi i umetnosti i Mario koji u zvezdanoj noći govori o strastvenoj ljubavi prema Toski u trećem činu, sve te ključne scene zapravo su odmorišta koja su preko potrebna da bi se velika veristička drama ublažila, što je postupak kojim su se pisci koristili još u grčkim tragedijama. Ovakva vrsta uklapanja ostvarena je bez remećenja dramskog toka, a svakako bi trebalo odati priznanje i samim pevačima koji su se po sceni kretali prirodno i tačno u onoj meri koliko logika dramskog toka to nalaže. Trebalo bi pohvaliti i izuzetnu i nenametljivu scenografiju, kao i veoma dobro urađene kostime koji na dobar način oživljavaju doba Napoleonovih ratova.
Gostovanje Rumunske nacionalne opere iz Temišvara trebalo bi da bude putokaz za domaće institucije, kako bi jedan evropski ansambl trebalo da izgleda i zvuči. Konkretno, u pitanju je operska kuća koja poseduje zadovoljavajući nivo svih segmenata koji su njen sastavni deo. Pevači su izvrsni, hor i orkestar sasvim solidni, scenografija i kostimi spolja ne deluju spekakularno već se vidi da je vođeno računa o njihovoj funkcionalnoj upotrebi koja ne bi trebalo da remeti sama dešavanja na sceni. Sveukupno gledano, ova operska kuća poseduje sve ono što bi vas nateralo da na operske predstave idete redovno. U tom pravcu, trebalo bi da se kreće i domaća produkcija.
