Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Iz pera Matije Antonića: Chromatica ili zreo Art pop? − Recenzija albuma Chromatica Lejdi Gage
Šesti studijski album američke pevačice Lejdi Gage, objavila je izdavačka kuća Interscope Records 2020. Godine, sa ciljem da se mlada umetnica ponovo poveže sa korenima Dance-pop žanra iz kojeg je ponikla. Stilovi prethodnih albuma, poput Joanne i A Star Is Born, potpuno se napuštaju i usvajaju se elementi inspirisani cyberpunk estetikom i house muzikom devedesetih godina XX veka. Chromatica kao njen glavni narativ ukazuje na ideje o ponovo stečenom osećanju mira i sreće koji su nastupili nakon isceljenja rana stečenih u mladosti. Nakon oštrih kritika albuma Art pop iz 2013. godine zbog eksplicitno naglašene seksualne tematike nekih od pesama, pevačica je prošla kroz interesantan period dokazivanja, u kome je napustila avangardni vizuelni still i isključivo se koncetrisala na demostraciju sopstvenih vokalnih sposobnosti. Kroz ovaj album, Lejdi Gaga napokon spaja muzičke manire prošlosti koji su u vezi sa vizuelno šokantnim, sa veštom vokalnom tehnikom koju je potencirala u periodu od 2016. do 2020. godine.
Album je podeljen na tri čina, od kojih najavu svakog sledećeg donose numere koje nose naziv albuma, Chromatica I, II, III. Numere u prvom činu prožete su osećanjem bola i željom za oporavkom i u tom smislu, umetnica na simbolički način koristi glaveno-grudni registar pevanja. Chromatica I je orkestarska numera koja slušaoca uvodi u priču uz pomoć teme u prvoj violini, sa tremolom u ostatku gudačkog orkestra koji se razvija u sve intenzivniji krešendo, što jeste vrlo neobično s obzirom da album pripada dance-pop žanru. Ona kratko traje i automatski počinje sledeća numera pod imenom Alice, u kojoj pevačica sebe stavlja u ulogu junakinje iz knjige Čarlsa Dodžsona Alisa u zemlji čuda. Počinje refrenom, što u diskografiji Lejdi Gage i u okviru žanra nije neobično. Nastupa pop-drop karakterističan za dance i klupsku muziku.
Sledeća po redu je Stupid Love, koja koristi ritmičke elemente disko muzike, što opet povlači sa sobom vraćanje na stari manir korišćenja repetitivnosti u refrenu. Naime, ova forma refrena u kome se isti tekst ponavlja sa “jakim” pop-dropom bila je jedna on najizrazitijih odlika albuma Art Pop, ali ovaj put stilski veštije obrađena i ne tako očigledna. Sledi numera koja je po objavljivanju albuma brzo postala popularna, Rain on Me, na kojoj gostuje pop zvezda Ariana Grande. Ova pevačica u svojoj deonici korsti dosta melizama i prelaza iz glavenog u grudni registar vešto se uklapajući sa Lejdi Gagom, pa se čini da obe umetnice slušaocima šalju istu poruku, ali ipak, svaka na stilski drugačiji način. Instrumental je inspirisan house muzikom uz zvuk sintisajzera i tihih perkusija. Free Woman je numera u kojoj su refren i pop-drop u istom Art Pop odnosu kao i u prethodne dve numere. Fun Tonight je fuzija eurodance sa dance-pop žanrom i sa sličnim karakteristikama kao i numere koje su na albumu prethodno mogle da se čuju.
Chromatica II počinje kao uvod ne samo u sledeći čin, već je i sastavni deo sledeće numere. Koncetracija ovog dela albuma je na narativu, tako da ima dosta numera u kojima se više koristi govorno pevanje nego što se zaista peva, pa se čini da je umetnica želela da pošalje poruku koja ne bi bila zagušena prezasićenim instrumentalima. Naime, u pesmi je predstavljena borba sa sopstvenim porocima. Instrumentalni uvod pesme 911 po karakteru podseća na hit australijske pop zvezde Kylie Minogue Can’t Get You Out of My Head, kao velike inspiracije za instrumentalne deonice sa albuma Art Pop. Ovaj put, na snazi je ,,autentično kopiranje” umetnice i sigurnost u njen identitet u odnosu na doslovno kopiranje iz prošlosti. Upotreba vokodiranih vokala sa robo-funk prizvukom podsećaju na pesme grupe Daft Punk, kao još jednog uzora.
Plastic Doll je vrlo dosledna Art Popu, sa identičnim odnosom intrumentala i referena. Sledi Sour Candy, numera na kojoj gostuje mejnstrim ženska grupa Blackpink koja se vezuje za K-pop žanr nastao u Koreji. Ipak, u momentima kada Lejdi Gaga peva refren, dolazi do inventivnog spajanja K-popa sa Dance-popom. Numera Enigma je ona koja najviše podseća na album Art pop i ujedno dokazuje evoluciju starog stila koji u ovom momentu dostiže punu zrelost. Elementi Bouvijevog singla Heroes evidentni su u refrenu, dok funky ritam i vokalno zahtevna deonica sa pop-dropom u refrenu pozivaju na ples. Replay koristi elemente house muzike uz efekte na pratećim vokalima koji zvuče “duholiko”, kao još jedan reprezentativan primer evolucije Art Popa.
U poslednjem činu, Chromatica III, proces oporavka je završen i umetnica napokon oseća sreću, ali ipak, uz podsećanja na period borbe. Zato se u ovo činu nalaze i numere koje su nastale u saradnji sa prijateljima, poput Eltona Džona koji se pojavljuje u numeri Sine from Above. U pitanju je sytnthpop pesma koja na samom kraju sadrži kratak instrumental u žanru drum `n` bass u kombinaciji sa panovom frulom, verovatno kako bi se održao karakter klupske muzike. Numera 1000 Doves, iako sadrži veseliji plesni karakter sa “svetlucavim” zvukom sintisajzera i vokodiranim pratećim vokalima, ipak dočarava njenu borbu sa samoćom. Poslednja po redu je Babylon u kojoj diverzitet u načinu pevanja, zajedno sa modulacijama i retro zvukom podseća na manire numera Grejs Džouns i Madoninog hita Vouge. Poluizgovoren tekst u refrenu i mešanje teme saksofona i klavijature još jedan je od manira Art popa koji je oživeo na ovom albumu.
Ovim izdanjem, umetnica se na neki način vratila samoj sebi, ali ovog puta sa mnogo jasnijim ciljem i većom sigurnošću u sopstveni muzički identitet. Čini se da je nekako uspela da oživi manire albuma iz 2013. ali u isto vreme i da spoji nova iskustva sakupljena tokom prethodne decenije. Album je možda najbolje opisati kao ozbiljniji Art pop u kome se čini da je Lejdi Gaga sazrela kao ličnost, i baš takva, ona se svetu predstavila na jedinstven i umetnički relevantan način.
−
