Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Intervju sa Aleksandrom Anjom Đorđević ‒ U čekanju da post i neo nestanu!
Kako shvataš muzički gest?
O tome sam uvek mnogo razmišljala i mimo muzike, kako saopštiti misao, osećanje. Gest je “kako”, način, odabrano sredstvo, iznenadjenje. Želim da budem što preciznija. Gest je i detalj iza koga stoji određeno znanje i negovano iskustvo.
Šta je za tebe osećajnost i da li je više voliš kao “čistu” ili uz neku vrstu otklona?
Pretpostavljam da otklon znači nekakvu ironiju. Ako nije namerno, humora radi, nemam potrebu za ironijom. Mislim da ono što ponekad zbuni slušaoca jeste izvesna interpretativna distanca, kako interpretiram osećanje. Ali osećanja su autentična, nema otklona, ironiziranja. Možda ima neke udaljenosti. Umem da kažem, “glumim osećanja koja stvarno imam”. Da li je to otklon ili je to gest? Da li je Mocart imao otklon, ne. Da li je Debisi imao otklon, ne. Nisu imali ni barokni kompozitori. Dakle, radi se o tipu naracije.
U vezi sa operom Narcis i Eho, često se pominje otklon u odnosu na emociju i ironija koja je u vezi sa postmodernizmom. Kako ti to vidiš?
Nema tu nikakvog postmodernizma. Sredstva su potpuno različita. Ništa ne preuzimam, ne pozajmljujem, ne citiram, ne sklapam kockice od ponuđenih modela. Put je mnogo kraći. Sve što sam slušala i doživela je izvor, ili moj pogon, Vodim se idejom sklada, osećanjem za dobru, uzbudljivu muziku. Manipulacije nema, ironijskog otklona nema, ironijskog humora ima, ali pre svega na relaciji tekst-muzika. Ne može se govoriti uopšteno, numere se razlikuju. Jedna će biti izrazito lirska, u drugoj će se čuti diskretni humor, u trećoj pompezna oda. Svaki lik ima neku svoju muziku. Nimfe su donekle ironične, one su “iznad situacije”, zabavljaju se, pa i podsmehuju nedostacima smrtnika.
Kako vidiš repetitivnost (i da li ti smeta kada se po inerciji vezuje za minimalizam i postminimalizam)?
Da, ne slažem se, to je često nasilno tumačenje i nije tačno. Šta ćemo sa silnim folklorom koji je repetitivan, mantričan. Ponavljanje, repeticija u mojoj muzici jeste važan gradivni element. Volim da se zavrtim, zanesem, da ponovim ono što mi se dopada, ali, harmonski uvek “šetam”, menjam perspektivu. Postupak nije kao kod minimalista 20. veka.
Kako vidiš pastoralu, da li misliš da je ona kod tebe krovni topos i da li bi moglo da se kaže da je u celokupnoj tvojoj muzici ona iskazana kroz “osećajnost” i liriku? Da li je ona arhi svojstvo tvoje muzike?
Pastorala kao blaženstvo, idealno mesto, mesto gde se dodiruju lepote vidljivog i nevidljivog sveta. Da, jesam lirsko biće. Neka to bude fundament, ali imam i druga lica.
Šta u tvojoj muzici pripada domenu transcendencije, “one strane”, kako najviše voliš da je iskažeš i da li su ona i lirika sestre bliznakinje?
Može se reći da jedno pomaže drugom.
Šta je za tebe barok, ne kao epoha, već kao označitelj tvoje muzike. Isto bih pitao za romantizam i da li su te dve činjenice (barok i romantizam) kod tebe u vezi?
Barokno, već pomenuh, za mene je repeticija, sekvenca, menjanje harmonske perspektive dok pulsira isti ili sličan ritam. Volim i romantično, ali nisam sigurna da to ima veze sa romantizmom. Pre bih se vezala za romantično u klasicizmu i baroku, ako već pominjemo stilove. Danas mi pomalo nedostaje to romantično, umetnost pa i život se odnosi prema romantčnom sa izvesnim prezirom. Romantika može biti banalna ali i kompleksna, transcendentna.
Da li te nervira prefiks neo i zašto te nervira?
Ne nervira me a priori ali se stavlja i gde ima smisla i gde nema. Čudna je ta potreba da se nešto obeleži, zatvori u sistem. Iskreno, jedva čekam da nestanu i post i neo.
Da li je popularna muzika onaj element tvoje muzike koji te zauvek odvaja od elitističko-modernistički nastrojene “ozbiljnosti”?
Ne smeta mi ozbiljnost, smeta praznina, nedostatak šarma, mašte, čitav spektar stanja i osećanja. A što se tiče isticanja popularnog u mojoj muzici, to me sve više gnjavi. Toliko se često naglašava, ponavlja. Još nisam shvatila da li je to vrednost ili nedostatak. Uvek sam bila otvorena prema najrazličitijoj muzici, naravno da je to ušlo u sistem i nesvesno se povezalo. Mislim da je malo anahrono govoriti o tome danas. Da ne pominjem da je oduvek postojala veza izmedju učenog i uličnog. Ali, strogi akademizam uvek popusti u nekom momentu.
Kako doživljavaš modernost u današnje vreme, šta to uopšte znači i da li si (post)moderan kompozitor?
Modernost poistovećujem sa svežinom. U tom smislu, često mi je modernija muzika davno napisana ili snimljena, od one koju moji savremenici komponuju.
.
