Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Koncert gitariste Viktora Đurića u Italijanskom kulturnom centru, 11. IX 2025.
Koncert gitariste Viktora Đurića održan u Italijanskom kulturnom centru, predstavljao je primer dobre programske koncepcije. Dve svite kompozitora XX veka zasnovane na starim plesovima Poljske i Španije, jedna transkripcija violinske kompozicije baroknog autora i virtuozni komad naglašenog andaluzijskog kolorita, ukazuju na raznovrsnost, ali i logičnu usklađenost. Ono što je koncert činilo zanimljivim, zapravo su nizanja različitih karaktera koji su u Đurićevoj interpretaciji nedvosmisleno bili prikazani i dobro uklopljeni u celinu. U pitanju je mladi talentovani gitarista rođen 1999. godine, nekadašnji student Akademije umetnosti u Novom Sadu koji je osnovne akademske studije završio kod Zorana Krajišnika, a master akademske studije kod Srđana Tošića.
Svita u poljskom stilu Aleksandra Tansmana komponovana je 1962. godine za čuvenog španskog gitaristu Andresa Segoviju. Specifična je po tome što u njoj dolazi do spajanja elemenata poljskog folklora sa zvukom baroknih plesova. Upravo u toj činjenici leži i ključ za njenu interpretaciju, jer izvođač mora da napravi balans između dva različita idioma na takav način da nijedan od njih ne preteže. Đurić je od pojedinačnih stavova svite uspeo da ostvari skladne formalne celine. Kroz nizanje različitih ritmičkih obrazaca koji su odlučujući za formiranje karaktera svakog od stavova, jasno su bile istaknute osobine svake od igara, poput recimo graciozne poloneze ili energične mazurke. Suptilna dinamička nijansiranja i blaga rubata, uticala su na interpretaciju u kojoj je Đurić zaista uspeo da ostvari ravnotežu između sadržaja i forme.
Iako nisu izvedene jedna za drugom, svakako bi trebalo da se pomene i interpretacija kompozicije sličnog usmerenja, a reč je o naslovu Escarraman: Svita španskih plesova iz XVI veka iz 1955. godine Maria Kastelnuova Tedeska. I ovo delo takođe je posvećeno Segoviji. U odnosu na Tansmanovu kompoziciju, ova svita je živopisnija u smislu sadržaja koji se nameće. Nizanje španskih plesova podrazumeva i pojačanije insistiranje na ritmici koja je kod Đurića uvek bila usklađena. Umesto elegancije iskazane u spoju poljskog folklora i baroka, kombinacija starih plesova i španskog foklora sa sobom nosi i energičniji pristup i kreiranje narativnog toka kroz koji je moguće pratiti dogodovštine junaka sklonog lakrdijašenju, kako je već Eskaraman opisan u jednoj od Servantesovih novela.
Sa jedne strane elegancija i forma Tansmanove svite, s druge strane narativna ekspresivnost kompozicije Kastelnuova Tedeska — mogli bismo da kažemo da su to i dve strane izvođačke ličnosti samog Viktora Đurića. Ipak, kao generalnu osobinu izvođaštva ovog mladog umetnika, mogli bismo da navedemo tendenciju ka uobličavanju skladnih celina. Upravo zahvaljujući tome, sadržaj je kod ovog gitariste bio nedvosmisleno jasno prikazan.
Karlo Markione jedan je od velikih gitarista današnjice i izuzetan pedagog koji je repertoar klasične gitare proširio transkripcijama Dvanaest fantazija za violinu solo bez basa Georga Filipa Telemana. Đurić je Fantaziju broj 1 odsvirao fluidno i bez mnogo vibrata, sa posebno dobro istaknutim pojedinačnim glasovima. To se naročito odnosi na brzi deo kompozicije u kome se izdvajaju dvoglasi i dijalozi između deonica solističkog instrumenta, kako je to već bilo uobičajeno u violinskoj koncertantnoj literaturi XVIII veka. Laganiji delovi fantazije, po karakteru su ozbiljni i svečani i Đurić se u njima odlučio za legato povezivanje melodijskih deonica, na takav način jasno naglašavajući kontraste karaktera u odnosu na perpeto mobile odseke.
Na samom kraju koncerta, odsviran je komad paragvajskog kompozitora i gitariste Agustina Pia Bariosa Mangorea. Iako je bio jedan od najvećih gitarskih virtuoza prve polovine XX veka, ovaj Segovijin savremenik ostao je zaboravljen sve do sedamdesetih godina, kada je ponovo poraslo interesovanje za njegov rad. Serenata mariska iz 1921. godine se oslanja na španske folklorne elemente, naročito andaluzijske, dok bi ornamentiranja trebalo da ukažu na mavarsku muziku. Ono čime se Đurić istakao jeste mekoća tona i naglašeno pevni ton koji je odlično bio vezan u okvire melodijskog toka. Iako komad nije preterano virtuozan, ovaj gitarista je iskazao preciznu artikulaciju i dobru dinamičku kontrolu.
Kroz pažljivo odabran repertoar, koji je obuhvatio različite stilove – Viktor Đurić je potvrdio svoju veštinu. Njegovo izvođenje ne samo što je bilo tehnički zadovoljavajuće, već je uspeo i da ostvari ravnotežu između sadržaja i forme, čime je publici nedvosmisleno preneo karakter svakog dela. Time je ovaj mladi gitarista dokazao da poseduje izvođačku zrelost.
