Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Maraton Mocartove muzike u Beogradskoj filharmoniji, 27. IX 2024.
Otvaranje koncertne sezone orkestra Beogradske filharmonije najavljeno je kao petosatni događaj u kome će biti izvođena muzika Mocarta. Ukoliko se u obzir uzmu sve pauze, oko tri sata muzike ovog kompozitora skoro da je stalo u okvir koji je je u stvarnosti bio kraći za pola sata. Programska koncepcija bila je takva da su duže kompozicije bile na početku, kao što je recimo pedesetominutna Serenada br. 10 u B duru ili Gran partita za dve oboe, dva klarineta, dve baset horne, dva fagota, četiri horne i kontrabas. Koncert je završen sa dve petnaestominutne serenade koje sa stanovišta percepcije ne zahtevaju preterani napor za slušaoca jer spadaju u red popularnijih Mocartovih dela. Jedna je Serenata notturna u D duru, druga je poznata kao Mala noćna muzika.
Upravo u ove tri kompozicije, do izražaja su došli kamerni sastavi što dovoljno govori o kvalitetu ansambla koji poseduje potencijal za kreiranje raznovrsnih instrumentalnih kombinacija. Gran partita je kompozicija u kojoj se iskazao možda i najbolji deo orkestra Beogradske filharmonije – deonica drvenih duvačkih instrumenata. Plesovi i melodije XVIII veka interpretirani su u duhu vokalne muzike, što ne treba da čudi s obzirom na činjenicu da je Mocart ovu svitu pisao u pauzama komponovanja opere Idomeneo. Upečatljivo izvajani tonovi oboe i klarineta krasili su tumačenje kamernog sastava Beogradske filharmonije, a pratili su ih izvrsno uobličene basovske boje fagota i kontrabasa. Tuti zvuk delovao je kompaktno i ukusno obojen hornama. Dirigent Gabrijel Felc se odlučio za brža tempa, čime je još više pojačao igrački štimung i karakter briljantnosti.
Izvođenje noćne serenade ili Serenata notturna bila je prilika za iskazivanje i koncert majstora Beogradske filharmonije Mihaila Andruščenka koji je imao zapaženu ulogu u izvođenju dela u kome dolazi do stalnih smena gudačkog kvarteta sa ostatkom gudačkog ansambla. Gudače Beogradske filharmonije mogli smo da čujemo i u izvođenju serenade Mala noćna muzika – melodijski pokretljivi i uz jasno postavljenu artikulaciju i ritmiku, tek na momente mogli su da deluju nedovoljno zvučno uobličeno.
Ono što je sjajna osobina gudačkog dela ansambla upravo jeste sposobnost za kreiranje briljantnih muzičkih iskaza koji u sklopu sa ostatkom orkestra mogu da deluju atraktivno. Upravo tako je bilo u izvođenju dve simfonije: Praške br. 38 u D duru i Jupiter br. 41 u C duru. Gabrijel Felc se odlučio za brža tempa, pa je na takav način zaista uspeo da ova dela oboji spoljašnjim sjajem. Međutim, naročito tamo gde je bufo- komični izraz dolazio do izražaja, činilo se da usled furioznog tempa on biva prenaglašen i donekle iskarikiran. Lagani stavovi melodijski su jasno bili uobličeni, ali su zbog bržih tempa horizontalni pokreti izgubili gipkost čime je žrtvovana suptilnost kojom je Mocart dočaravao sopstvenu liriku. Najviše opravdanja brži tempo imao je u finalu Jupiter simfonije, pa su u njemu istaknuti ritmička preciznost i vrhunska pokretljivost orkestra.
.
Ipak, najspektakularniji deo koncerta bio je nastup pijanistkinje Jasminke Stančul koja je izvela čuveni Mocartov Koncert za klavir i orkestar u d molu. Sviranje ove pijanistkinje mogli bismo da okarakterišemo kao intelektualno i uzvišeno, uz dobro odmerenu, a ipak jaku dozu emocionalnosti kojom je bojila svaki od iskaza ovog Šturm und Drang koncerta. Virtuoznost kojom se suvereno služi, kod ove pijanistkinje deluje kao potpuno prirodni deo interpretacije u kojoj ne postoji mesto za veštački podstaknutu robustnost. Kombinacija briljantne tehnike i snažnih dramatskih poriva koji su uostalom i osobina samog koncerta, kao rezultat je imala vrhunsku interpretaciju kroz koju je pijanistkinja pokazala kako bi trebalo da izgleda oživljena partitura Mocartovog koncerta. Savršeno odmerene fraze, kristalno jasan ton i perlasto nizanje brzih pasaža samo su tehničke osobine njenog sviranja koje ne bi značilo mnogo bez prirodnog smisla za uobličavanja konfliktne dramaturgije koja karakteriše sva tri stava.
Zbog toga bismo na samom kraju mogli da kažemo da bi kao kuriozitet i uspeli eksperiment mogli da pamtimo koncertni maraton ispunjen Mocartovom muzikom, ali najpre, ovaj nastup Beogradske filharmonije na čelu sa Gabrijelom Felcom ostaće upamćen po znalačkoj i emocionalno snažnoj interpretaciji Jasminke Stančul.
