Premda je poznato da se nakon premijere Simfonije broj 2 Age of Anxiety Lenarda Bernštajna pesnik W. H. Auden ogradio od ovog dela poričući svaku njegovu vezu sa vlastitom pesničkom knjigom, čini se, da je 1. aprila bio u prilici da prisustvuje koncertu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, možda čak i promenio svoje mišljenje.
Orkestar Beogradske filharmonije u ovoj sezoni, ne prestaje da nas iznenađuje dobro koncipiranim programima, kvalitetetnim izvođačima i interpretacijama. Program poslednjeg koncerta bio je podređen južnokorejskom pijanisti Sonoku Kimu. U prvom delu izveden je Koncert za klavir i orkestar broj 27 u B duru Volfganga Amadeusa Mocarta, dok smo u nastavku mogli da čujemo Simfoniju broj 2 Doba strepnje za klavir i orkestar Lenarda Bernštajna. Orkestrom je dirigovao šef dirigent Gabrijel Felc.
Programska koncepcija poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije bila je za svaku pohvalu. Sve izvedene kompozicije u najširem smislu ukazivale su na sferu religijskog, a pod tim možemo da podrazumevamo i prikaz metafizičkog zla oličenog u liku jednog od omiljenih romantičarskih junaka, Geteovog Fausta. Tako su prve dve kompozicije na repertoaru bile dve Faust uvertire, jednu od Riharda Vagnera, drugu od Roberta Šumana. Sledilo je izvođenje kompozicije Pietà savremenog nemačkog kompozitora Kristijana Josta. Drugi deo koncerta bio je rezervisan za remek delo simfonijske muzike XX veka koje retko možemo da čujemo na koncertnim podijumima – Liturgijsku simfoniju Artura Honegera, dok je na samom kraju izvedena Tokata i fuga u d molu Johana Sebastijana Baha u aranžmanu Leopolda Stokovskog – kao što znamo, Bahova muzika, a naročito orguljska i polifona, po sebi nosi religijsku konotaciju.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika da se čuju i retko izvođena dela savremene ruske kompozitorke Sofije Gubajduline, kao i pomalo zaboravljenog velikana prve polovine XX veka Antona Veberna. Posebno iznenađenje koncerta predstavljalo je vokalno-instrumentalno delo Volfganga Amadeusa Mocarta. U pitanju je Misa u c molu u čijem je izvođenju bio angažovan i Češki filharmonijski hor iz Brna sa solistima iz inostranstva. Što se repertoarske koncepcije tiče, u kontekstu dosadašnjih koncerata našeg ansambla, ovakav izbor predstavljao je pozitivan iskorak.
Program koncerta Beogradske filharmonije mogao bi da se okarakteriše kao prijemčiv, iako na repertoaru nisu bili takozvani hitovi klasične muzike. Simfonijska poema Ostrvo smrti Sergeja Rahmanjinova i Simfonija broj 1 u e molu Jana Sibelijusa dela su poznih romantičara nastala na prelazu iz XIX u XX vek, a zajednički su im ogromni zvučni intenzitet sproveden kroz talasasta kretanja, što kod slušaoca može da izazove snažan emocionalni odgovor. Pored sjajnog mladog španskog dirigenta Džaume Santonje, publika je mogla da sluša i jednog od najperspektivnijih pijanista mlađe generacije. U pitanju je Andrej Korobejnikov, umetnik koji se beogradskoj publici nedavno predstavio klavirskim resitalom. Ovog puta, izveo je Klavirski koncert broj 1 Dmitrija Šostakoviča, kompoziciju koja spada u red „lakših“ njegovih dela, svojevrsnih stilskih vežbi kakve su recimo Gudački kvartet broj 1 ili Simfonija broj 9.
Zahvaljujući činjenici da smo mogli da slušamo dela Johanesa Bramsa, Rolfa Libermana i Riharda Štrausa, orkestar Beogradske filharmonije predvođen Gabrijelom Felcom nastupio je u punom sastavu. Zvuk orkestra naročito je moćno delovao u kulminacijama simfonijske poeme Riharda Štrausa Smrt i preobraženje, kao i u moćnim probjajućim temama kojima se simbolički prikazuje borba bolesnika sa smrću. Kompozitor je ovo delo zamislio kao ukazivanje ne samo na borbu, već i na sećanja na različite životne momente, dok je koda rezervisana za apoteozu kojom je prikazan odlazak duše na onaj svet.
Neočekivani nastup violiniste Nemanje Radulovića na otvaranju 53. BEMUSa predstavljao je iznuđeno, ali ipak dobro rešenje. Naime, usled toga što se ispostavilo da je pijanistkinja Katja Bunijatišvili koja je trebalo da nastupi pozitivna na koronu, desilo se da je u Beogradu bio prisutan naš slavni violinista, koji je na molbu organizatora pristao da nastupi na otvaranju. Dirigent Marko Parizoto, orkestar Beogradske filharmonije pa i sam solista, bili su prinuđeni da velikom brzinom spreme Koncert za violinu i orkestar brj 2 u g molu Sergeja Prokofjeva, što se ipak, u samom izvođenju nije osetilo.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je specifičan zbog tužnog događaja, iznenadne smrti nezamenljivog direktora ove institucije Ivana Tasovca. Šef dirigent orkestra Gabrijel Felc se zbog toga na samom početku koncerta obratio publici na srpskom jeziku i najavio da će umesto minuta ćutanja biti odsviran Valcer broj 2 Dmitrija Šostakoviča. Posle toga, ispred bine je iznešen transparent na kome je pisalo Beogradska filharmonija voli Tasu. Ovako nepretenciozno iskazivanje počasti Ivanu Tasovcu u potpunosti je bilo u duhu njegove ličnosti koja nije patila od formalizma. U nastavku, izvedena su dela Dmitrija Šostakoviča.
Otvaranje ovogodišnje koncertne sezone Beogradske filharmonije proteklo je u znaku ruske muzike i dvojice izuzetnih umetnika, dirigenta Džona Akselroda i pijniste Behzoda Abduraimova. Novina je i to što se orkestar iz sale Beogradse filharmonije u kojoj je nastupao u prošloj sezoni vratio u veliku salu Kolarčeve zadužbine. Puni orkestarski zvuk i kvaliteti našeg ansambla u ovoj većoj sali svakako su vidljiviji, a program koji je izveden, Svečana uvertira Dmitrija Šostkoviča, Klavirski koncert broj 2 Sergeja Prokofjeva i Simfonija broj 4 Petra Iljiča Čajkovskog, svakako zahteva prostor u kome bi kompleksna orkestracija sva tri dela došla do izražaja.
Sudeći po izboru repertoara, poslednji koncert Beogradske filharmonije ukazivao je na atmosferu leta i boravka u prirodi. Nokturno za duvački ansambl Feliksa Mendelsona, Koncert za klarinet i orkestar Volfganga Amadeusa Mocarta i Serenada broj 2 Johanesa Bramsa, sve su to kompozicije koje u sebi nose štimung koncerata na otvorenom i neobaveznog ćaskanja koje bi kao pratnja dobro pristajalo ovoj muzici. U svim navedenim kompozicijama, bez obzira na vreme njihovog nastanka, oseća se duh serenada i divertimenta XVIII veka, duh popularnih melodija narodnog porekla u kojima mogu da se nazru lovački i pastoralni motivi.