Otvaranje koncertne sezone orkestra Beogradske filharmonije najavljeno je kao petosatni događaj u kome će biti izvođena muzika Mocarta. Ukoliko se u obzir uzmu sve pauze, oko tri sata muzike ovog kompozitora skoro da je stalo u okvir koji je je u stvarnosti bio kraći za pola sata.
Dve simfonije Dmitrija Šostakoviča, prva i poslednja, petnaesta po redu, ne samo što bi mogle da sažmu razvojni put jednog od najvećih kompozitora XX veka, već bi kroz njihovo poređenje umnogome mogla da se razume epoha modernizma. Prva simfonija je delo devetnaestogodišnjeg kompozitora i napisana je između 1924. i 1925. godine. Gotovo neverovatno zvuči da je ovako kompleksno delo perfektne kamerne orkestracije napisao tako mlad kompozitor, jer u njoj je anticipirano sve ono što će kasnije krasiti opus ovog umetnika. Individualne crte stvaralaštva Šostakoviča sasvim su dovoljne za objašnjenje jednog od glavnih modernističkih tokova koji bi mogao da bude sačinjen samo od njegovih dela. Anticipacija budućih zbivanja prikazana je u Simfoniji broj 15 iz 1971. godine, koja vrvi od citata.
Orkestar Beogradske filharmonije ove nedelje ponudio nam je pravo programsko osveženje predstavivši se atraktivnim i inovativnim programom. Spoj poznoromantičarske simfonijske poeme Život junaka Riharda Štrausa sa dva savremena dela Zorana Erića i Ane Klajn u svakom smislu je predstavljao pun pogodak, jer su sva dela na repertoaru ukazivali na neke priče. Pa krenimo onda od one najduže, one u kojoj ne samo što je sadržaj prikazan na najsugestivniji mogući način, već su i same teme i instrumentalne deonice tretirane tako da bismo lako mogli da zamislimo pojedinačne karaktere.
U istoriji umetnosti svima su nam poznata umetnička ostvarenja − slike, skulpture, poeme, romani ili muzičke kompozicije za koje nam se čini da nikada ne možemo dovoljno da uronimo u njih. U mnogim napisima o umetnosti raspravljalo se o tome na koji je način prvi otisak ili praslika ugrađena u strukturu umetničkih dela čiji jezik operiše simbolima koji su univerzalni po tome što poseduju svojstva prepoznatljiva velikom broju ljudi. Takva jedna monumentalna građevina je i Misa u h molu Johana Sebastijana Baha u kojoj ne samo što su sabrana iskkustva barokne epohe, već i celokupne dotadašnje svetovne i duhovne tradicije koja se u Bahovom delu ujedinjuje u nešto sasvim osobeno.
Ukoliko bismo želeli da izdvojimo pet najboljih koncerata o kojima se govorilo u emisiji U prvih pet, možda bismo morali da priču započnemo od institucije koja je najuspešnije poslovala u 2023. godini. Proslava jubileja stotinu godina od osnivanja orkestra Beogradske filharmonije, protekla je u znaku gostovanja Zubina Mehte. Međutim, ovo ime je samo najzvučnije, a bilo je tu još dosta muzičkih zvezda i mnogo zanimljivih programa. Od značajnijih nastupa mogli bismo još i da izdvojimo izvođenje kompozicije Rapsodija u plavom Džordža Geršvina koju smo slušali u izvođenju proslavljenog turskog pijaniste Fazila Saja, dok je za dirigentskim pultom bio jedan od vodećih dirigenata današnjice Džon Akselrod.
Poslednji nastup Beogradske filharmonije bio je posvećen muzici slovenskih autora, tačnije, srpskih i ruskih. Programska koncepcija ukazivala je na to da iz više razloga, koncert ovog ansambla nikako ne bi trebalo da se propusti. Prvi razlog je ekskluzivno izvođenje simfonijske poeme Na selu Stevana Hristića. Drugi razlog je simfonijski deo koncerta posvećen odlomcima iz baleta Romeo i Julija Sergeja Prokofjeva, pa smo tako najpopularnije stavove ovog i inače poznatog dela, mogli da čujemo u malo drugačijim verzijama od onih na kakve smo navikli u dve svite. I najzad, zvezda večeri bio je pijanista Denis Kožukin koji je izveo Koncert za klavir i orkestar broj 4 Sergeja Rahmanjinova, delo koje se retko nalazi na koncertnim repertoarima. Za dirigentskim pultom bio je Džaume Santonja, trenutno glavni gostujući dirigent Simfonijskog orkestra iz Milana.
Svako izvođenje bilo koje od simfonija Gustava Malera moglo bi da se nazove događajem od izuzetnog značaja za instituciju koja ga organizuje i za grad u kome se dešava. Orkestar Beogradske filharmonije je ovogodišnju sezonu započeo megalomanski, sa, po trajanju, najdužom simfonijom u opusu ovog autora. Ovakav poduhvat zahtevao je obiman orkestarski aparat, dečiji i ženski hor, kao i nastup solo alta u četvrtom, od ukupno šest stavova ove simfonije.
Još jedan u nizu koncerata Beogradske filharmonije u ovoj sezoni bio je posvećen popularnijim delima klasične muzike, a odabrani grad kao inspiracija za kreiranje repertoara bila je Venecija. Zavidan izvođački nivo i atraktivni gosti već su postali uspešna formula kojom rukovodstvo ove institucije privlači publiku na koncerte. Ovog puta, gost je bila virtuoz na blok flauti, mlada holandska umetnica rođena 1999. godine Lusi Horš. Orkestrom je dirigovao nama već dobro poznati Danijel Rajskin, čest gost Beogradske filharmonije.
Po ko zna koji put, Beogradska filharmonija kao muzička institucija, uspela je da ostvari uspešan poslovni potez na takav način što je u goste dovela svetski poznatu muzičku zvezdu koja je svirala program privlačan širem slušalaškom krugu, a da pri tom događaj ne izgubi ništa od visokih umetničkih dometa. Svaki segment ovog koncerta mogao bi da se uzme kao obrazac uspešne promocije jednog izvođača, ansambla i klasične muzike uopšte.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika za uživanje u latinoameričkim ritmovima i plesovima, ali i u svetlim orkestarskim bojama. Upravo po svojstvu bogate orkestracije, mogli bismo da u istu ravan svrstamo dela Džordža Geršvina, savremenog urugvajskog kompozitora Efraina Ošera i Igora Stravinskog.