Svečano zatvaranje koncertne sezone Beogradske filharmonije donelo je domaćoj publici program visokih umetničkih zahteva, zaokružen zvučnim koloritom češke i nemačke poznoromantičarske tradicije. Pod upravom maestra Danijela Rajskina, orkestar je ugostio istaknutog umetnika mlađe generacije, čija interpretacija nosi duboko ukorenjeno muzičko nasleđe.
Koncert Beogradske filharmonije, na kome su se našle kompozicije Varijacije na rokoko temu Petra Iljiča Čajkovskog i Simfonija broj 2 Azrael Jozefa Suka, bio je poslednji koji je u ovoj sezoni programski osmislio i kojim je trebalo da diriguje, preminuli šef-dirigent ansambla, Gabrijel Felc. Tim povodom je u holu Kolarčeve zadužbine priređena izložba fotografija koja rekapitulira Felcovu eru, dok je sam koncert simbolično otvoren snimkom na kome orkestar, pod njegovom palicom, izvodi Vagnerov Kas Valkira. Nakon ovog emotivnog podsećanja, na scenu su izašli australijski dirigent Aleksandar Briger i finska violončelistkinja Senja Rumukainen.
Dobro koncipiran program pratio je i poslednji nastup Beogradske filharmonije pod dirigentskim rukovodstvom Hauarda Grifitsa. Hipnotišuću muziku Arva Perta, zamenila je oštra burleska klavirskog koncerta Bendžamina Britna kojeg smo mogli da čujemo u tumačenju izvrsnog britanskog pijaniste Stivena Ozborna. Drugi deo događaja bio je rezervisan za Simfoniju broj osam Antonjina Dvoržaka u kojoj je Grifits uspeo da prikaže ansambl u svom najboljem mogućem izdanju.
Programska koncepcija poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije kao da je ukazivala na psihološku studiju jer se kretala od mračnih, ali herojskih tonova uvertire Johanesa Bramsa, preko lirske introspekcije i severnjačke nostalgije koncerta Edvarda Griga, sve do eksplicitne karakterne diferencijacije ostvarene u simfoniji Karla Nilsena. Ovakav luk programa omogućio je dirigentu Sestu Kvatriniju da, umesto pukog nizanja kompozicija, pred publiku iznese svojevrstan muzički esej o ljudskim afektima.
Koncert Beogradske filharmonije na kome je dirigovao meksički dirigent Karlos Migel Prijeto, a na kome je kao solistkinja nastupila sopran Sara Traubel, deo je sezone kojom je trebalo da rukovodi Gabrijel Felc. Program sastavljen od dela Albana Berga, Riharda Štrausa i Gustava Malera nosio je Felcov programski potpis. Muzika poznog romantizma bila je njegov zaštitni znak, a poznato je i da je ovaj dirigent jedan od retkih koji je kompletirao snimanje svih deset Malerovih simfonija. Izuzetna nemačka pevačica Sara Traubel, inače pranećaka čuvene operske zvezde Helen Traubel, idealno se uklopila u Felcovu umetničku viziju i izbor repertoara, jer je reč o umetnici koja gaji afinitete prema muzici nemačkog poznog romantizma.
Veče Rahmanjinova koje je Beogradska filharmonija priredila u protekloj nedelji zaista je predstavljao izlet u neobično i u sve ono što publika generalno voli kod ovog kompozitora, a najpre se tiče lirike. Visok stepen emocionalne nadraženosti koja je tu da odloži neumitni susret sa onim što ne može rečima da se opiše − sa onim što se nalazi sa one strane ‒ takvu vrstu dramaturgije dirigent Gabrijel Felc je strpljivo gradio i uspešno izvajao u oba izvedena dela, poemi Zvona za hor i orkestar i Simfoniji broj 3.
Nekadašnji šef dirigent i čest gost orkestra Beogradske filharmonije, slovenački dirigent Uroš Lajovic nastupio je pred ovim našim ansamblom sa nesvakidašnjim repertoarom. To se najpre tiče premijernog izvođenja Koncerta za alt-saksofon i orkestar srpskog kompozitora Petra Stojanovića, dela nastalog između 1942. i 1943. godine koje verovatno, nikada nije izvedeno. Međutim, pored ovako ekskluzivnog povoda, sama činjenica da je pred orkestrom stajao neko čija harizma odiše nasleđem velikih dirigenata XX veka, po sebi predstavlja jedinstvenu priliku za uživanje u umetnosti interpretacije.
Posebnu draž koncerti Beogradske filharmonije dobijaju onda kada članovi orkestra gaje naklonost prema gostujućem dirigentu. Ove nedelje bio je to Saša Gecl, umetnik koji je od svetskih orkestara posebno tražen. Što se stalnog angažmana tiče, trenutno je muzički direktor Nacionalnog orkestra Peji de Loare, počasni muzički direktor Filharmonije Borusan iz Istanbula i glavni gostujući dirigent Sofijske filharmonije.
Burni alpauzi kojima je po petnaesti put u Beogradu dočekan i ispraćen Zubin Mehta, dokaz su kultnog statusa koji jedna od velikih zvezda umetničke muzike ima kod nas. Izvođenje Mocartove uvertire Figarova ženidba i simfonije broj 40 u ge molu i Šubertove simfonije broj 9 u Ce duru poznate i kao Velika, najviše su asocirale na Mehtina viđenja Betovenovih simfonija u kojima je uvek uspevao da stvori interpretacije ispunjene intenzivnom dramom. Ovo se posebno odnosi na ono što smo mogli da čujemo u Šubertovoj simfoniji, dok je Mocartovom delu nedostajalo malo više zahvata koji bi je učinili osobenijom.
Otvaranje koncertne sezone orkestra Beogradske filharmonije najavljeno je kao petosatni događaj u kome će biti izvođena muzika Mocarta. Ukoliko se u obzir uzmu sve pauze, oko tri sata muzike ovog kompozitora skoro da je stalo u okvir koji je je u stvarnosti bio kraći za pola sata.