Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija, Moric Gnan i Maja Bogdanović (Zoran Erić, Ana Klajn, Rihard Štraus) 2. II 2024.
Orkestar Beogradske filharmonije ove nedelje ponudio nam je pravo programsko osveženje predstavivši se atraktivnim i inovativnim programom. Spoj poznoromantičarske simfonijske poeme Život junaka Riharda Štrausa sa dva savremena dela Zorana Erića i Ane Klajn u svakom smislu je predstavljao pun pogodak, jer su sva dela na repertoaru ukazivali na neke priče. Pa krenimo onda od one najduže, one u kojoj ne samo što je sadržaj prikazan na najsugestivniji mogući način, već su i same teme i instrumentalne deonice tretirane tako da bismo lako mogli da zamislimo pojedinačne karaktere.
Dirigent Moric Gnan je veoma uspešno kontrolisao zvuk orkestra Beogradske filharmonije koji po prirodi stvari u ovom delu biva predstavljen u ogromnom dijapazonu. Kada se kaže kontrola, misli se pre svega na uobličen zvuk orkestra pojačanog sa dve tube i mnogobrojnim udaraljkama, pa su tako herojske epizode zaista bile predstavljene artikulisano, bez skandiranja i buke. S druge strane, lirika je prikazana sasvim ležerno uz čini se, jedan ogroman sveobuhvatni luk koji je spajao pojedinačne dahove u celinu. Govoreći o lirici, ne možemo a da ne pomenemo izuzetno interpretiranu deonicu solo violine koja je jedna od najzahtevnijih u simfonijskoj muzici pa bi pohvale trebalo uputiti prvoj violini Tijani Milošević. Ono što je možda najimpresivnije u Štrausovoj muzici jesu uzrastanja i opadanja i sa stanovišta ukupne dramaturgije, nekada je veoma teško od njih izgraditi smislenu celinu. Zadatak povezivanja malih lukova u okvire većih dinamičkih gradacija koje se umrežavaju sve do velikog, završnog luka na nivou celine dirigent Gnan je uspešno ispunio. Neke od Štrausovih simfonijskih poema zbog rasplinutosti izazvane transformacijama sadržaja, za slušaoce mogu da deluju zamorno upravo zbog količine imanentne narativnosti koju poneki dirigenti do kraja ne uspevaju da spoje u smislenu celinu. Iako simfonijska poema Život junaka traje oko četrdeset i pet minuta, dirigent je uspeo da odoli izazovu i da pred slušaoce postavi impresivno izgrađenu romanesknu strukturu u kojoj možemo da zamišljamo sudbinu junaka koji prolazi kroz različite situacije i susreće razne ljude. Ko je želeo da uživa u raskošnom orkestarskom zvuku zaista je to i mogao, upravo zahvaljujući dobro uvežbanim orkestarskim deonicama kao i samom dirigentu, koji je Štrausovu muziku tumačio na takav način da su se kontrastne epizode prirodno nadovezivale jedna na drugu.
Koncert za violončelo i orkestar najizvođenije savremene britanske kompozitorke Ane Klajn nosi naziv Pleši. U izvođenju Maje Bogdanović, ne samo što smo mogli da čujemo mnogobrojna ukazivanja na plesove i melodije koji bi mogli da budu vezani za različite žanrove, već smo mogli i da prisustvujemo izuzetnoj interpretaciji u kojoj se čini da su predstavljene sve izražjne mogućnosti instrumenta. Koncert počinje meditativnom melodijom izvedenom u visokim pozicijama violončela i uz korišćenje flažoleta što joj daje metafizičke obrise. Bogdanovićeva je u celokupnom delu sopstveni instrument postavila u poziciju naratora, pa su tako brzi pasaži, tremola, dvohvati, glisanda, tembrovski izvrsno iznijansirani odzvuci sul pontičelo poteza, delovali kao retoričke figure. Petostavačni koncert završava melodijom koja bi mogla da ukaže na jevrejsku narodnu muziku i do samog kraja biva vođena do katarzičnog oslobođanja afekta. Pri tom, sviranje Bogdanovićeve je suvereno, tehnički briljantno i emocionalno otvoreno, bez imalo doze rezerve. Ako tome pridodamo izuzetnu orkestraciju, dobro ostvarene kombinacije solističkog sa drvenim duvačkim instrumentima i uopšte zanatsko majstorstvo, mogli bismo da kažemo da je beogradska publika imala privilegiju da čuje prijemčivo delo novijeg datuma u reprezentativnom izvođenju orkestra Beogradske filharmonije na čelu sa Moricom Gnanom i solistkinjom Majom Bogdanović.
I najzad, Šest scena – komentara nedavno preminulog srpskog kompozitora Zorana Erića za tri violine i orkestar, predstavljao je dostojan omaž velikom umetniku. Reč je o sviti u kojoj je Erić na suveren način pokazao vladanje žanrovima slobodno kombinovanih u slušno primamljiv kolaž. Efektne repetitivne fraze, pop lirika, sceničnost na tragu savremene filmske ili pozorišne muzike, namerno istaknuta koncertantna virtuoznost solističkih instrumenata i grandiozno finale, sve su to referiranja koja ukazuju na priče koje su ponovljene mnogo puta. Međutim, samom kompozitoru nije bila potrebna nikakva vrsta ironijskog otklona ili onoga što se često, ponekad i bespotrebno svrstavalo u okvire muzičkog postmodernizma. Erićeva ukazivanja deluju sveže, neizrabljeno, pa je samim tim i forma svite usaglašena do krajnjih granica. Solisti Mirjana Nešković, Miroslav Pavlović i Ksenija Milošević, ne samo što su bili dobro uvežbani, već se zaista čini da su osetili senzibilitet Erićeve kompozicije koja je u punom značenju te reči u potpunosti u skladu sa trenutkom u kome živimo. Njegovih šest komentara predstavljaju britke i neodoljivo dopadljive iskaze u kojima je moguće prepoznati bezbrojne slojeve ispunjene materijalom koji bi mogao da predstavlja reprezentativan primer žanrovski neprofilisane i fragmentirane zvučne svakodnevnice. Mogli bismo na kraju da konstatujemo da nas je napustio zaista veliki kompozitor, a orkestru Beogradske filharmonije, trojici solista i dirigentu Moricu Gnanu trebalo bi čestitati na dobroj interpretaciji muzike Zorana Erića.
