Otvaranje koncertne sezone orkestra Beogradske filharmonije najavljeno je kao petosatni događaj u kome će biti izvođena muzika Mocarta. Ukoliko se u obzir uzmu sve pauze, oko tri sata muzike ovog kompozitora skoro da je stalo u okvir koji je je u stvarnosti bio kraći za pola sata.
U istoriji umetnosti svima su nam poznata umetnička ostvarenja − slike, skulpture, poeme, romani ili muzičke kompozicije za koje nam se čini da nikada ne možemo dovoljno da uronimo u njih. U mnogim napisima o umetnosti raspravljalo se o tome na koji je način prvi otisak ili praslika ugrađena u strukturu umetničkih dela čiji jezik operiše simbolima koji su univerzalni po tome što poseduju svojstva prepoznatljiva velikom broju ljudi. Takva jedna monumentalna građevina je i Misa u h molu Johana Sebastijana Baha u kojoj ne samo što su sabrana iskkustva barokne epohe, već i celokupne dotadašnje svetovne i duhovne tradicije koja se u Bahovom delu ujedinjuje u nešto sasvim osobeno.
Svako izvođenje bilo koje od simfonija Gustava Malera moglo bi da se nazove događajem od izuzetnog značaja za instituciju koja ga organizuje i za grad u kome se dešava. Orkestar Beogradske filharmonije je ovogodišnju sezonu započeo megalomanski, sa, po trajanju, najdužom simfonijom u opusu ovog autora. Ovakav poduhvat zahtevao je obiman orkestarski aparat, dečiji i ženski hor, kao i nastup solo alta u četvrtom, od ukupno šest stavova ove simfonije.
Simfonija broj 7 Gustava Malera verovatno da spada u red interpretativno najzahtevnijih dela posvećenih simfonijskom orkestru. Možda je i to jedan od razloga zbog kojeg je Gabrijel Felc ostavio ovu kompoziciju kao poslednju kojom je kompletirao sva izvođenja Malerovih simfonija sa Beogradskom filharmonijom. On i inače ima afinitet prema simfonijama ovog autora, pa je tako 2010. godine sa Štutgarskom filharmonijom snimio komplet ovih dela.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je sastavljen od kompozicija koje su asocirale na Budimpeštu, kao još jedan od gradova koji je uticao na programsku koncepciju koncerata u ovoj sezoni. Ovog puta, u potpunosti smo mogli da se uverimo u kvalitete ansambla koji je izveo tri orkestarske kompozicije iz tri različite epohe. Da stvar bude još bolja, u pitanju su reprezentativna dela visokih stilova koja predstavljaju: klasicizma u Simfoniji broj 81 u G duru Jozefa Hajdna, romantizma u simfonijskoj poemi Prelidi Franca Lista i modernizma u Muzici za gudače, udaraljke i čelestu Bele Bartoka.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je posvećen simfonijskoj muzici. Bila je to odlična prilika da se kao na dlanu vidi sve ono što trenutno čini takozvani „zvuk orkestra“. Ovaj termin ne bi trebalo da se odnosi samo na konstelaciju deonica u vertikalnoj postavci, veštinu sviranja i tačnost njihovih upada, već se tiče i mogućnosti gradnje onih muzičkih segmenata koji se nazivaju stilom, značenjem ili naaracijom. Idealna prilika za iskazivanje svih potencijala ansambla, upravo je bio koncert na kome su izvedene Simfonija broj 4 u d molu Roberta Šumana i Simfonija broj 7 u E duru Antona Bruknera.
Premda je poznato da se nakon premijere Simfonije broj 2 Age of Anxiety Lenarda Bernštajna pesnik W. H. Auden ogradio od ovog dela poričući svaku njegovu vezu sa vlastitom pesničkom knjigom, čini se, da je 1. aprila bio u prilici da prisustvuje koncertu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, možda čak i promenio svoje mišljenje.
Orkestar Beogradske filharmonije u ovoj sezoni, ne prestaje da nas iznenađuje dobro koncipiranim programima, kvalitetetnim izvođačima i interpretacijama. Program poslednjeg koncerta bio je podređen južnokorejskom pijanisti Sonoku Kimu. U prvom delu izveden je Koncert za klavir i orkestar broj 27 u B duru Volfganga Amadeusa Mocarta, dok smo u nastavku mogli da čujemo Simfoniju broj 2 Doba strepnje za klavir i orkestar Lenarda Bernštajna. Orkestrom je dirigovao šef dirigent Gabrijel Felc.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika da se čuju i retko izvođena dela savremene ruske kompozitorke Sofije Gubajduline, kao i pomalo zaboravljenog velikana prve polovine XX veka Antona Veberna. Posebno iznenađenje koncerta predstavljalo je vokalno-instrumentalno delo Volfganga Amadeusa Mocarta. U pitanju je Misa u c molu u čijem je izvođenju bio angažovan i Češki filharmonijski hor iz Brna sa solistima iz inostranstva. Što se repertoarske koncepcije tiče, u kontekstu dosadašnjih koncerata našeg ansambla, ovakav izbor predstavljao je pozitivan iskorak.
Zahvaljujući činjenici da smo mogli da slušamo dela Johanesa Bramsa, Rolfa Libermana i Riharda Štrausa, orkestar Beogradske filharmonije predvođen Gabrijelom Felcom nastupio je u punom sastavu. Zvuk orkestra naročito je moćno delovao u kulminacijama simfonijske poeme Riharda Štrausa Smrt i preobraženje, kao i u moćnim probjajućim temama kojima se simbolički prikazuje borba bolesnika sa smrću. Kompozitor je ovo delo zamislio kao ukazivanje ne samo na borbu, već i na sećanja na različite životne momente, dok je koda rezervisana za apoteozu kojom je prikazan odlazak duše na onaj svet.