Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Otvaranje sezone Beogradske filharmonije, Gustav Maler Simfonija broj 3, Gabrijel Felc dirigent, 15. IX 2023.
Svako izvođenje bilo koje od simfonija Gustava Malera moglo bi da se nazove događajem od izuzetnog značaja za instituciju koja ga organizuje i za grad u kome se dešava. Orkestar Beogradske filharmonije je ovogodišnju sezonu započeo megalomanski, sa, po trajanju, najdužom simfonijom u opusu ovog autora. Ovakav poduhvat zahtevao je obiman orkestarski aparat, dečiji i ženski hor, kao i nastup solo alta u četvrtom, od ukupno šest stavova ove simfonije.
I zaista, već sam pogled na orkestraciju govori o monumentalnosti dela. Osam timpana, zvona, glokenšpili, osam horni, po četiri trombona i trube, tuba, četiri fagota, pet klarineta različitih štimovanja, po četiri oboe i flaute, dve harfe i gudački orkestar – ovakav sastav potvrđuje i intencije autora koji verovatno da je uspeo da predstavi prirodu u svim svojim načinima prikazivanja. Što se tehničkih mogućnosti orkestra tiče, pastoralu bi možda najteže bilo dočarati u obimnom prvom stavu u kome je kompozitor i najmoderniji. A modernost se ogleda u fragmentarnim kamernim epizodama koje se nadovezuju jedna na drugu i u takvim okvirima potrebno je da se kreira logična celina. Osim što važi za izvrsnog interpretatora Malerove muzike, dirigent Gabrijel Felc je veoma precizan što se upravljanja orkestrom tiče. Ipak, upravo u kamernim epizodama, stekao se utisak rasplinjavanja u odnosu na ukupnu formu stava.
U brojnim epizodama Malerove Simfonije broj 3, naročito su se istakle sekcije drvenih i limenih duvačkih instrumenata. Neobične arhaizacije u kojima se čuju odjeci svetovnih igara iz ko zna kojih prošlih vremena, donose i orkestraciona poigravanja u kojima se naročito ističu dobro istaknut zvuk drvenih duvačkih instrumenata. Imitacije zvukova iz prirode koje prate ples na početku četvrtog stava, ili idilična kombinacija lirike i igre u drugom stavu Menuet, sve su to epizode u kojima su duvački instrumenti bili istaknuti kroz suptilno izgrađen kamerni zvuk. Momenti trijumfa i sjaja, u ovom Malerovom delu se provlače na mnogim mestima, ali fanfarni zvuk koga prati tuti orkestar nekako je uobičajen i teško da bi bilo koji orkestar propustio da se u takvim epizodama prikaže u punom sjaju. Kamerne epizode u koje spadaju i većina onih iz prvog stava, bile su dobro navežbane, pa je i dirigent mogao da se posveti nekim suptilnijim zahvatima.
Ukoliko bismo želeli da govorimo o gudačkom delu ansambla, nezaobilazno bi bilo pomenuti poslednji, šesti stav, jedan od tipično malerovskih Adađa u kome se čini da je pokret stalno usmeren naviše. Dobro nivelisan ton prvih i drugih violina i uvežbano kaskadno kretanje, zaista je publiku moglo da navede da protok vremena doživi kao katarzični uspon ka prirodi sveta koji se nalazi sa one strane. Kulminacije u kojima grme limeni duvački instrumenti, tišina, povlačenje i izranjanje gudačkog orkestra, korišćenja malerovskih melodijskih obrta, orkestarska rubata – moglo bi da se kaže da je sve bilo usmereno ka privremenim dostizanjima ekstatičnih vrhunaca koja u krajnjoj konsekvenci vode do katarze, do one vrste lirike koja je povezana sa himnom, apoteozom, religioznim, ali bez stihova ili reči. Interpretirati muziku Gustava Malera značilo bi sve ovo iskazati kroz instrumentalnu muziku, što je Felcu na čelu orkestra Beogradske filharmonije u krajnjoj konsekvenci i uspelo.
U simfoniji međutim postoje i mesta gde reči ipak postoje, a to su stihovi Ničeove Ponoćne pesme. Irski alt Viktorija Masi poseduje vagnerijansku boju glasa i zaista bi lako njen glas mogao da se zamisli u interpretaciji Malerovih ciklusa solo pesama. Solistička epizoda Aleksandra Solunca u trećem stavu koji je iza vrata sale svirao posthornu ili poštanski rog, bila je veoma uspela. Melodija oblikovana na takav način da se činilo da je odsvirana bez uzimanja daha, odlično je bila uklopljena u orkestarski zvuk kontrolisan od strane dirigenta Felca koji je instrument izuzetno plemenitog zvuka, postavio u prvi plan. I najzad, nastupi dečijeg hora Kolibri, ženskog hora Kolegijum muzikum i solistkinje Viktorije Masi u petom stavu, predstavljali su možda i najuzbudljiviji deo koncerta, jer smo mogli da ispratimo transformaciju vesele dečije pesme koja je prešla u nešto sasvim drugo – u svoju, pomalo zastrašujuću suprotnost.
Stotinu godina od postojanja Beogradske filharmonije zaista je jubilej dostojan svakog poštovanja i baš zbog toga, možda bi primereno bilo da je jubilarna sezona ipak otvorena nekom reprezentativnom simfonijom domaćeg autora. Za razliku od ostalih umetnosti, srpska umetnička muzika se nije izborila za dostojniju promociju u domaćim institucijama, iako bi to strancima i domaćoj publici sasvim sigurno bilo interesantno. Što se Beogradske filharmonije kao institucije tiče, osvajanje područja domaće umetničke muzike, bila bi poslednja karika koja bi ovaj orkestar učinila istinski evropskim i svetskim.