Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Resital Aleksandra Gadžijeva, 14. Šopen fest, 5. X 2025.
Resital Aleksandra Gadžijeva održan u sali Beogradske filharmonije, predstavljao je dobar primer prerastanja virtuoza u zrelog umetnika. Njegov pijanizam podrazumeva tehničku preciznost, intelektualnu dubinu kao i iskazivanje rafinirano izgrađenih karaktera. Kroz sviranje ovog pijaniste mogla bi da se nazre želja ka što produbljenijem pripovedanju sačinjenom od guste narativne mreže koja u smislu programske koncepcije, čini jednu moćnu celinu. Od Šuberta do Prokofjeva, Gadžijev nas je kroz ogromno mnoštvo sadržaja sprovodio uzlaznom linijom—od nežne lirike do beskompromisne tokatnosti. Četrnaesti po redu Šopen Fest ovim je resitalom dobio koncert koji je nesumnjivo postavio visoke standarde i potvrdio njegov međunarodni renome.
Tri empromptija Franca Šuberta iz opusa 142, u f molu, As duru i B duru odsvirani su uz precizno formirane karaktere. U prvom od njih su unutar različitih registara ostvarena dijalogiziranja na impresivan način. Cela interpretacija je uspela da prikaže melanholično uznemirenje tipično za Šubertovu neposrednu prošlost, muziku druge polovine XVIII veka, ali sa fraziranjem koje je Gadžijev usmeravao prema neprestanim produžavanjima melodija. Umesto da ređa mnoštvo rečeničnih fragmenata, ovaj pijanista je sklapao celine, činilo se sa neobičnom lakoćom, čime je uspevao da ostvari rafiniranu liričnost.
I u ostala dva empromptija, on je uspevao da ostvari interpretaciju koja je u ukupnom zvučanju delovala kao jedna ispevana melodija. Uopšte gledano, melodičnost je izraziti kvalitet njegovog pristupa izvođaštvu, pa tako recimo, pevnost empromptija u As duru i B duru na samim počecima je ostvarena sa krajnjom mirnoćom. U prvom od njih je na uzvišen način istaknut svečani karakter i lepršavost koja nije prikazana kao dekor, što se moglo snažno emocionalno doživeti kroz kontrastne opozicije piano-forte, dur-mol. Drugi od njih počeo je kao solo-pesma, uz elegantno fraziranje i uvek jasno sprovedenu melodiju koja se neprestano varira i sprovodi kroz fakturu koja kod Šuberta zna da bude složena.
Balada broj 4 u f molu Frederika Šopena, predstavljala je primer dobro organizovane interpretacije i to kompozicije koju poznajemo u bezbroj dobrih izvođenja. Pre svega, to se odnosi na izvrsno ostvaren balans između deonica, koje pojedini pijanisti razdvajaju na dekorativne i one koje su bitne. Iako je isticanje melodije i pevnost jedna od glavnih osobina izvođaštva Gadžijeva, čini se da je svaka od takozvanih sporednih deonica bila u službi ostvarivanja što izrazitijeg emocionalnog dejstva, sa privremenim pražnjenjima dostignutim u moćnim vrhuncima balade. I sve to, pijanista je postigao bez lažnog patosa i zamućenih deonica i uz krajnje diskretno korišćenje desnog pedala. Poslednje navedeno svakako podseća na interpretaciju Mauricija Polinija, s tim što je intenzitet kod Gadžijeva snažnije pocrtan, pa bismo duboku emotivnost bez patetike možda mogli da uporedimo sa sviranjem Klaudija Araua. Nametanje ovakvog poređenja zapravo ukazuje na jedinstvenost interpretacije Gadžijeva koji je pri tom, uspeo da ostvari rubinštajnovski ideal organske povezanosti i izblansirane interpretacije, upravo kroz čistoću melodijske linije i fraziranja.
.
Na sličan način, interpretiran je i komad Dumka Petra Iljiča Čajkovskog. Taman i melanholično intoniran ton uz rubato koji je u službi naglašavanja pripovedačkog karaktera dela, na samom početku, postavljen je kao izraziti kontrast ritmički precizno intoniranom seoskom plesu u srednjem delu kompozicije. I ponovo bismo na primeru izvođenja ovog komada mogli da istaknemo vešto korišćenje pedalizacije koje je kod Gadžijeva u službi podsticanja orkestarskog zvuka i dubine, naročito na početku kompozicije.
Izvođenjem komada Legenda opus 12 broj 6 Sergeja Prokofjeva, započeo je i završni deo koncerta. Ono što je urađeno na efektan način jeste povezivanje ovog dela prožetog mistikom, sa eksplozivnim početkom Sonate broj 7 istog kompozitora na takav način da su zastoj i prelazak na drugu kompoziciju delovali organski povezani. Ova činjenica svakako govori o tome da je Gadžijevu najvažniji bio dobro uobličen narativ, u ovom slučaju ostvaren uz snažno podvučene kontrastne karaktere. Ostvarena dubina tona u komadu Legenda delovala je fascinantno, najpre zbog toga što je disonanca bila izbrušena do nivoa misterioznosti i sanjivosti. Spor tempo i elegični karakter uz dugačko fraziranje i vešto održavanje tihe narativne linije u koju su uklopljena sva fakturna svetlucanja dodata melodiji pokrenutoj u nepredviđenim pravcima, zapravo su pokazatelj zrelosti umetnika.
Dramatičnu kulminaciju koncerta, mogli smo da doživimo izvođenjem sedme sonate. Oštre i snažno intonirane ritmičke linije prvog stava uz tvrd i agresivan ton, zaista su bile usmerene ka tretmanu instrumenta kao perkusije. Ipak, svo to bogatstvo sačinjeno od harmonskih disonanci, brzih pokretnih linija, kratkotrajnih lirskih odmorišta koji u sviranju Gadžijeva više deluju kao sarkastični komentari nego kao mesta odmorišta—sve to zajedno bilo je organizovano u neprekinuti iskaz.
Kao još jedan snažan kontrast, istaknuta je melodija drugog stava, koja poseduje nešto od šopenovske pevnosti ili makar one vrste čežnje koju je Prokofjev ostvario u baletu Romeo i Julija. Kroz sviranje Gadžijeva, jasno je mogla da se nazre trodelna, reprizna struktura stava unutar koje je pijanista uspevao da održi pažnju slušaoca uprkos sporom tempu. Zapravo, dinamička kontrola građena je na takav način da je kulminacija stava uz snažno podvučene akorde delovala kao istinski izliv tuge, iskazan kroz svojevrstan spoj romantičarske lirike i modernističke disonance.
Treći stav sonate poznat je i kao jedan od najzahtevnijih u klavirskoj literaturi Prokofjeva. Upravo kroz strogo kontrolisani mešoviti ritam koji je potrebno mehanički izvesti, Gadžijev je uspeo da ostvari efekat siline i nekontrolisanosti. Iako ceo stav karakteriše izrazita tokatnost i brzina, na majstorski način su ostvareni vrhunci koji su proizilazili kao rezultat doziranja energetskog naboja. Na suveren način, u izvođenju bezbrojnih pasaža beskompromisnog finala sonate Prokofjeva, umetnik je demonstrirao vrhunsku tehniku i mašinsku preciznost.
Stilovi sviranja mladih pijanista poput Gadžijeva teško mogu direktno da se porede sa pijanističkim legendama. S obzirom na činjenicu da čak i u najtišim deonicama ovaj umetnik ima tu osobinu da ostvari puni ton, možda bismo zbog topline i osećajnosti koju iskazuje, mogli da povučemo paralelu sa interpretacijom Radua Lupua. Analitičnost i promišljeni arhitektonski pristup interpetaciji, kao da ukazuje na Svjatoslava Rihtera, dok sveobuhvatno povezane forme, pevačko fraziranje i prefinjena liričnost možda govore i o Arturu Rubinštajnu. Ovo poređenje svakako je u službi isticanja važnosti jedinstvene pijanističke figure kakva je Aleksander Gadžijev. U pitanju je samosvojni umetnik koji je umetnost interpretacije doveo do visokog nivoa.
.
