Barokna muzika u Beogradu (28. i 31. januar 2021.)
Koncerti rane muzike koje već godinama organizuje dirigent Predrag Gosta, mesta su na kojima mogu da se čuju izvođenja na starim instrumentima od strane školovanih muzičara iz inostranstva. Upravo zahvaljujući događajima kao što su Beogradska barokna akademija i Festival rane muzike koje ovaj dirigent organizuje, kreirana je nova generacija domaćih muzičara koji ranu muziku izvode kao što se to radi i u velikim svetskim centrima. Osim edukativne strane, slušati popularnu muziku renesanse i baroka može da bude veoma zabavno. Na ovom koncertu neke stvari nisu baš štimale, ali, kao i uvek na Gostinim koncertima, monotinje nije nedostajalo. Uostalom, stvari su mnogo bolje funkcionisale na narednom koncertu.
Profesori ove radionice zaista su odlični muzičari, ali, iz nekog razloga, muziciranje na prvoj koncertnoj večeri u crkvi Svetog Petra nije baš bilo pokazatelj njihovog perfekcionizma ili nadahnuća. Italijanski kornetista David Bruti recimo, smatra se za jednog od najboljih poznavalaca tehnike sviranja instrumenta koji se koristio u periodu renesanse i baroka, a da stvar bude zanimljivija, ovaj muzičar je podjednako impresivan i kao saksofonista. Međutim, u izvođenju kompozicija kao što su kancona Đirolama Freskobaldija, Diminucija na temu Adrijana Vilarta La rose Đovanija Basana i Sonata Čakona Tarkvinia Merula, očekivalo se malo više od solidno nivelisanog zvuka. Još jedan izvrstan muzičar koji je nastupio sa ansamblom New Trinity Baroque jeste violinista Simone Piri. Muzicirao je u različitim kombinacijama, u izvođenju kompozicija kao što su Pasakalja u g molu Bjađa Marinija i u Sonati u F duru op. 5 br.10 Arkanđela Korelija. U izvođenju Sonate u g molu za dve violine solo Žan Marija Leklera, mogli smo da čujemo neku vrstu takmičenja između koncertantnih deonica violina koju je pored Pirija svirala američka violinistkinja Kristi Park koja se, iz sve snage trudila da nadmaši kolegu koga je očigledno, više shvatila kao suparnika nego kao saradnika. Bar tako je delovalo iz publike, a u izvođenju Sonate Čakona Karla Ambrođa Lonatija, zbog preteranog afektiranja interpretacija je dolavala usiljeno, naročito zbog velikih dinamičkih razlika i kontrasta koji kontekstualno nisu bili odgovarajući. Kao četvrti solista nastupio je gambista Srđan Stanić, već zapažen kao nezaobilazni deo dobro uvežbane deonice kontinua koju na gotovo svim koncertima čine Predrag Gosta i lautista Darko Karajić. Izveo je jednu od reserkada Diega Ortiza, ali, na žalost, nije bio dovoljno čujan zbog toga što ga je deonica orgulja jednostavno nadjačala.
Za razliku od svih dosadašnjih, kako smo već i naveli, u 2020. godini čestih nastupa ansambla za staru muziku New Trinity Baroque, ovaj o kome je reč, bio je malo drugačiji. Naziv pomenutog sastava uvek je isti, ali, svedoci smo toga da se u zavisnosti od repertoara i raspoloživosti muzičara, njegov obim često menja. Ovog puta, domaća publika je u crkvi Svetog Petra imala retku priliku da čuje duvački ansambl sastavljen od dva korneta i tri trombona. U pitanju su bile jako dobre kopije instrumenata iz perioda renesanse i baroka. U ansamblu je svirao David Bruti, dok je vođa gudačke deonice bio Simone Piri, obojica vidno raspoloženi da pokažu sve što znaju. U deonici kontinua već standardni članovi su gambista Srđan Stanić i lautista Darko Karajić, a na ovom koncertu kontinuo na orguljama svirao je još jedan izvrstan muzičar koga bi u nekoj prilici trebalo čuti i kao solistu ‒ Dušan Toroman. Ostatak ansambla sastavljen je od mladih članova, što govori o tome da izvođenje rane muzike na ovim prostorima ima budućnost.
Instrumentalni plesovi Mihaela Pretoriusa iz kolekcije Terpsihore tipične su dvorske igre 16. veka, a izvedene su uz učešće celokupnog orkestra. U pitanju su poletni plesovi u kome se pokazao dobro uvežban duvački sastav i pokretljiv gudački ansambl. Oni su uglavnom zvučali skladno, a govoreći o detaljima, falila je možda još jedna mala nijansa da ansambl bude usaglašen do krajnjih granica. Bez obzira na to, plesovi su zvučali autentično, pomalo i razuzdano, kako i priliči dvorskim svečanim igrama. Malo više zaobljenog tona gudačkom ansamblu je nedostajalo u izvođenju kantate Probudi se Ditriha Bukstehudea. Prvu ariju ove kantate, posle kratke sinfonie izvela je sopran Radoslava Vorgić, koja već često nastupa sa ansamblom New Trinity Baroque i o kojoj smo uvek pisali pozitivno. U pitanju je pevačica pokretljivog glasa, intonativno uvek stabilna i što je najvažnije, poseduje lepu boju, izbrušenu tačno u onoj meri u kojoj bi idealna bila za izvođenje barokne muzike. Njen glas bojio je i tercet iz ove kantate, uz povremena koloraturna nijansiranja koja su nadopunjavala pokretljivu baritonsku i središnju altovsku deonicu. Mora se priznati da su boje sva tri pevača uklapale veoma dobro, a u pitanju su bili još i pevači Ana Torbica sopran i Predrag Gosta bariton.
U odlomcima iz Božićne kantate Hajnriha Šica i u kompozicijama Kako se sjajna pojavljuje jutarnja zvezda i Dečak je rođen u Vitlejemu Mihaela Pretoriusa nastupio je celokupan duvački i gudački ansambl, a pored pomenutih pevača bili su tu još i Danijela Kondić sopran i Branislav Rakić tenor. I u ovom slučaju izbor pevača je bio srećan, sa ponovo prijatnim utiskom koje je odavalo stapanje glasova u zajedničku boju u inače vrlo čestim, zajedničkim nastupima. Posebno bi trebalo pozdraviti nastup tenora Branislava Rakića, umetnika koji se u Francuskoj profesionalno bavi izvođenjem rane muzike i koji zaista ima šta da pokaže i kao pevač, a verovatno i kao pedagog.
Kratke melodične fraze Šica i Pretoriusa lako su pamtljive i poseduju dosta italijanskih bel kanto manira koje su nemački kompozitori imitirali krajem 16. i tokom celog 17. veka. Međutim, polifone deonice kroz koje se izlažu kratke melodijske fraze i sklapanje u homofoni oratorijumski zvuk, ukazuju na neku drugu, severnjačku gotičku tradiciju, koja će u svom najsjajnijem vidu isplivati u delima Johana Sebastijana Baha i Georga Fridriha Hendla. Kroz interpretaciju pomenutih kompozicija slušaoci su mogli da uživaju u sasvim dobro izvežbanim instrumentalnim i vokalnim deonicama koje su u priličnoj meri pratile standarde postavljene od strane poznatih svetskih ansambala za ranu muziku. Naravno, moglo bi još malo da se poradi na usaglašavanju glasova i instrumentalnog ansambla, ali, takav angažman zahtevao bi sastav koji bi duže vremena zajednički morao da koncertira. I pored toga, prisustvovali smo koncertu u kome je zaista moglo da se uživa.
