Festivali posvećeni instrumentima koji se ne koriste često kao solistički, pokazali su se kao izvrsna prilika za njihovu popularizaciju. Još važnije je istaći da se zahvaljujući ovakvim događajima, pišu i nove kompozicije čime se obogaćuje literatura koja je i u slučaju pikolo flaute, po broju neuporedivo skromnija od literature pisane za klasičnu flautu.
Koncert gitariste Viktora Đurića održan u Italijanskom kulturnom centru, predstavljao je primer dobre programske koncepcije. Dve svite kompozitora XX veka zasnovane na starim plesovima Poljske i Španije, jedna transkripcija violinske kompozicije baroknog autora i virtuozni komad naglašenog andaluzijskog kolorita, ukazuju na raznovrsnost, ali i logičnu usklađenost. Ono što je koncert činilo zanimljivim, zapravo su nizanja različitih karaktera koji su u Đurićevoj interpretaciji nedvosmisleno bili prikazani i dobro uklopljeni u celinu. U pitanju je mladi talentovani gitarista rođen 1999. godine, nekadašnji student Akademije umetnosti u Novom Sadu koji je osnovne akademske studije završio kod Zorana Krajišnika, a master akademske studije kod Srđana Tošića.
The concertmaster of the London Symphony Orchestra, Roman Simović, recently recorded a compact disc for the London Symphony Live publishing house, on which he masterfully performed Six Sonatas for solo violin by Eugène Ysaÿe. This exceptional album was released on August 29.
Koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra, Roman Simović, nedavno je snimio kompakt disk za izdavačku kuću London Symphony Live, na kome je maestralno izveo Šest sonata za solo violinu Ežena Isaija. Ovaj izuzetan album objavljen je 29. avgusta.
Francuska škola sviranja drvenih duvačkih instrumenata, posebno oboe, ima dugu i bogatu tradiciju koja je značajno uticala na razvoj instrumenta i pedagogije širom sveta. U poređenju sa drugim školama, poput nemačke, francuska škola se odlikuje specifičnim karakteristikama zvuka i načinom sviranja instrumenta. Na koncertu u Sali Beogradske filharmonije u okviru 8. međunarodnog oboa festa, publici se predstavio jedan od najreprezentativnijih predstavnika francuske škole Fabien Tuan. U pitanju je umetnik koji nastupa kao prvi oboista u vodećim evropskim orkestrima kao što su Londonski simfonijski orkestar, orkestar Bavarske državne opere, Koncerthebau i tako dalje. Od 2004. godine bio je prvi oboista milanske Skale, a od 2022. prvi oboista Nacionalne akademije Santa Ćećilija u Rimu.
Naslov koncerta Sa druge strane − savremeno srpsko žensko stvaralaštvo pijanistkinje Milice Ilić intrigantan je iz više razloga. Promocija muzike savremenih srpskih kompozitorki svakako je uvek dobro došla i što je najvažnije, čini se da koncert nije predstavljao samo puko isticanje ženskog muzičkog pisma koje je dominantno na današnjoj sceni, već je pogled na drugu stranu zaista nudio bogat i promišljen unutrašnji svet autorki i njihovih dela. Umetnička muzika, pa još i savremena, sasvim su marginalizovane kategorije i pored činjenice da nekako i sami kompozitori pokušavaju da budu što komunikativniji u odnosu na publiku. A zapravo, upravo ovakvi pogledi na kompleksan način prikazuju atmosferu vremena u kome živimo i nude istinski dubinska intelektualna i emotivna iskustva onima koji su spremni da ih iskuse. Stoga su koncerti poput ovog o kome je reč, neobično dragoceni i važni.
Program koncerta Muzičke produkcije Radio televizije Srbije na kome su nastupili simfonijski orkestar i hor Radio televizije Srbije predvođeni Srboljubom Dinićem ponudio je interesantan spoj različitih muzičkih žanrova koji je izvrsno odgovarao obeležavanju Svetskog dana muzike. Prvi deo bio je posvećen operetama i mjuziklima Leonarda Bernštajna kao i kompoziciji Godišnja doba Astora Pjacole za violinu i kamerni orkestar. U drugom delu, ponovo smo mogli da čujemo odjeke tanga i to u dva stava vokalno-instrumentalne kompozicije Misa a Buenos Ajres (Misatango) Martina Palmerija koja predstavlja zanimljiv spoj duhovnog izraza i muzike za ples. Sledile su popularne latinoameričke pesme poput Granada ili Júrame. Koncert u MTS dvorani završen je orkestarskom kompozicijom Danzón No. 2 Artura Markeza, dok je na bis izvedena poznata melodija Konsuelja Velaskeza Bésame Mucho.
Ovogodišnji festival kamerne muzike Klasik fest započeo je izuzetno ambiciozno i uspešno. Osam vrhunskih muzičara – Robert Lakatoš i Una Stanić, violina, Nemanja Živanović, viola, Nemanja Stanković, violončelo, Slobodan Gerić, kontrabas, Ognjen Popović, klarinet, Boštjan Lipovšek, horna i Nenad Janković, fagot – izveli su kamernu kompoziciju simfonijskih razmera – Oktet Franca Šuberta. Prostor Rimokatoličke crkve Svetog Karla Boromejskog u Pančevu dodatno je ukazao na duh Beča prve polovine XIX veka, kada je crkva izgrađena ali kada je i Šubertovo delo napisano.
Koncert naslova Pesme cveću u dosadašnjoj koncertnoj ponudi, predstavljao je pravo osveženje. Programska koncepcija bila je usmerena prema horskim kompozicijama čija inspiracija je bila cveće. Dominacija svetloplavih, ljubičastih i roze tonova koji su se smenjivali na platnu davali su sceni umirujući, ali istovremeno i živopisan izgled koji je savršeno prianjao tonu samih kompozicija. Nazivi pesama, njihovi kompozitori i pesnici bili su najavljeni natpisima, dok su stihovi mogli da se prate sa titla.
Nastup poljskih umetnika violončeliste Jana Kalinovskog i pijaniste Mareka Šlezera bila je prilika za beogradsku publiku da se upozna sa vrhunskim kamernim sastavom koji intenzivno nastupa širom sveta. Program dua Krakov sastojao se od muzike poljskih kompozitora koje povezuje i činjenica da su jedan deo svoje karijere proveli u Parizu. Prvi od njih je Frederik Šopen koji je dve svoje kompozicije originalno napisao za violončelo i klavir. Drugi je Aleksandar Tansman, poljski jevrejin iz Lođa, kompozitor koji je pod uticajem Morisa Ravela i Francuske šestorke stvarao u predratnom Parizu, sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države početkom Drugog svetskog rata. Na početku koncerta izvedena je Introdukcija i briljantna poloneza opus 3 Frederika Šopena. Ovaj komad obiluje lako pamtljivim poletnim temama uz zahtevnu pijanističku deonicu prepunu pasažnih kretanja istaknutih čak u tolikoj meri, da violončelo u nekim trenucima tek dopunjava intenzivne pokrete koje je na svetlo dana i uz maestralno ostvarenu pedalizaciju izneo Marek Šlezer. I već na samom početku trebalo bi da se istakne da su sve vreme koncerta dvojica umetnika uspešno održavali balans između dva instrumenta, što je naročito upečatljivo bilo u virtuoznim kompozicijama poput Šopenove.