Beogradska filharmonija i Gabrijel Felc ‒ kritika koncerta (4. februar 2021)
Očekivano bi bilo da posle duže vremenske pauze orkestar Beogradske filharmonije još uvek ne zvuči dovoljno usaglašeno. Za program koncerta održanog u sali Beogradske filharmonije, odabrana je orkestarska muzika Feliksa Mendelsona koja ne zahteva veliki ansambl. Većina mogućih interpretativnih problema u njoj svedena je na dijalogiziranja između korpusa drvenih duvačkih instrumenata uz učešće horni ili truba i deonice gudača. Upravo stepen usaglašavanja zvuka između ove dve sile, mogao bi da bude pokazatelj kvaliteta orkestra. Mora se priznati da je dirigent Gabrijel Felc publici uspeo da pokaže da ansambl poseduje prilično dobar potencijal i da su njegovi članovi itekako raspoloženi da nastave tamo gde su stali prošlog proleća. Na programu su bile dve uvertire, Hebridi i Lepa Meluzina kao i simfonija broj 4 u A duru Italijanska.
Dirigent Felc je tipičan predstavik germanske dirigentske škole i odlikuju ga smireni pokreti, svedeni gestovi i izrazita preciznost. Tako je komunikacija između pomenute dve deonice bila kreirana na takav način da su se kroz dijaloge, različite boje gudačkih i drvenih duvačkih instrumenata prirodno slivale jedna u drugu. Na takav način, dirigent je očigledno želeo da podvuče izraziti koncertantni karakter Mendelsonove simfonijske muzike. U momentima kada je orkestar svirao tuti, signalni zvuk duvačkih instrumenata je u zvučnoj vertikali stajao tik iznad lako pokretnih melodijskih pokreta gudača, bez mnogo praznog prostora između njih.
Tako sabijen zvuk, imao je veliki dinamički potencijal i sa takvim materijalom, Felc kao da se poigravao, uspevajući da kreira sugestivnu naraciju. Mnogo istaknutih detalja u sve tri kompozicije upravo je govorilo o tome. Lako pamtljive Mendelsonove teme, bile su uklopljene u okvire smišljeno kreiranih razvojnih formi, što odgovara i pravilnom shvatanju stilskih nastojanja samih romantičara, koji su nekako uvek pokušavali da dosegnu neprekinuti tok. Tako na primer, treći stav simfonije, Menuet, u središnjem delu donosi trio u kome se javlja fanfarni zvuk horni poput dalekog odjeka koji dopire iz nekih prošlih vremena. Zamrzavanje pokreta na ovom mestu, predstavlja oštar kontrast u odnosu na pokretljivu igru sa početka. Međutim, i u ovako naglašeno kontrastne epizode, Felc je uspevao da sklizne gotovo neprimetno, bez stvaranja šavova i uz lako izvedene prelaze. Na takav način, slušaoci su mogli da učestvuju u fikciji u kojoj su recimo, mogli da zamisle fantazijske događaje, da fizički osete putovanja morem praćena snažnim olujama, da se prepuste razuzdanoj igri, da dožive nostalgiju za dobrim starim vremenima i dalje bismo ostavili mogućnost da se niz slobodno dopuni bilo kojim asocijacijama. Srećna okolnost je kada izvođači slušaocima ostave prostor za prepuštanje slikama ili emocijama, a to se dešava onda kada je izvođenje dovedeno do baš takvog stepena usaglašavanja muzičkih kvaliteta koji opet, kao takvi direktno prenose određeni sadržaj. U nekim trenucima, naročito u bržim stavovima, tu i tamo je nedostajalo još više preciznosti u momentima susreta orkestarskih deonica. Takođe, u okviru svedenijeg orkestra mogao je ponekad da se čuje i poneki nedovoljno izbrušen ton, ali, ukupno uzevši, orkestar Beogradske filharmonije je pod rukovodstvom Gabrijela Felca dozvolio slušaocima da se prepuste. Ovakvo prepuštanje osećajnom svetu ranog romantizma i poletu koji je kulminirao u neobuzdanoj radosti poslednjeg stava Italijanske simfonije ‒ plesu saltarelo, nije se završilo sa poslednjim tonovima Mendelsonove muzike. Čisti svet emocija iskazanih bez mnogo pretencioznosti ‒ možda je to najbolja i najneposrednija odbrana od hipokrizije koja se u današnjem vremenu čini se, smeši iza svakog ugla.
