Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Tempei Nakamura klavir, 23. VI 2023.
Nastup mladog japanskog pijaniste i kompozitora Tempeia Nakamure odigrao se pred punom Velikom dvoranom Kolarčeve zadužbine. S obzirom na činjenicu da su karte za ovaj događaj bile besplatne, sasvim je očigledno da je koncert predstavljao poklon Japanske ambasade u Beogradu izveden na obostranu korist. U publici su većinom bili mladi ljudi, kojima je, sudeći po ovacijama prijao pitki stil sviranja Nakamure, pa bismo i sa tog stanovišta ovaj događaj mogli da označimo kao uspešan.
Već sama njegova pojava, ukazala je na drugačiji pristup od tradicionalnog izlaska na scenu, preuzimanja instrumenta i sviranja. Sa leve strane klavira Nakamura je na pod postavio dva digitalna audio snimača, da bi zatim otišao sa druge strane klavira i uključio kameru koja je naravno, postavljena tako da snima pokrete prstiju i glave. Već možemo da pretpostavimo kako bi mogli da izgledaju segmenti Instagram reelsa ili kratki Tik Tok klipovi uz muziku koja je zapravo tinejdžerska. Ovo što smo rekli ne bi trebalo shvatiti kao omalovažavanje nastojanja pijaniste i kompozitora koji je, makar što se tehnike sviranja klavira tiče, na visokom izvođačkom nivou.
Već je prva numera po atmosferi ukazivala na početak Kelnskog koncerta Kita Džereta, pa ako tome dodamo sklonost ka improvizaciji i preovladavanje takozvanog jazzy zvuka, Nakamura bi donekle mogao da bude uporediv sa velikim pijanistom i kompozitorom. Međutim, osim što ne zalazi dublje u umetnost improvizacije, on zapravo želi da bude dopadljiv i zato poseže za spoljašnjim trikovima koji su u principu predvidljivi. Tokom trajanja repetitivnih melodijskih fraza pijanista postupno podiže i spušta dinamiku, ili, uzbuđenje postiže ubrzavanjima i ponajviše akordskim razlaganjima melodije kojim je dodatno ukrašava, uz obilato korišćenje desnog pedala čime dostiže još jači intenzitet zvuka. I zapravo, došli smo do formule kompozicionog postupka Nakamure − repetitivno ponavljanje melodije i njeno ukrašavanje uz korišćenje postupka improvizacije koja ni u jednom momentu ne ugrožava karakter i strukturu melodije postavljene na početku, okviri su kojih se japanski pijanista drži. To se tiče i njegovih kompozicija, ali i melodija koje je preuzeo od drugih, poput recimo Imagine od Bitlsa ili japanske himne koju je izveo na drugi bis. Treba dodati i da je na sveopšte oduševljenje, na prvi bis izvedena i himna Srbije Bože pravde, čime je ukazana velika čast prisutnoj publici.
Nazivi Nakamurinih kompozicija navode na japansku tradiciju, iako po zvuku i nemaju mnogo veze sa melosom ove zemlje, pa bismo tako mogli da pomenemo naslove poput Ichigo-Ichie ili Red Dragonfly. Tu su i numere koji bi idealne mogle da bude za noćnu vožnju poput New Cinema Paradise, Claude Monet & I podsećanja na atmosferu takozvanih božićnih filmova u Merry Christmas, Mr Lawrence i Carol of the Bells a tu je i poziv na put duhovnosti u numeri Spiritual Road. Najavljujući svaku numeru, Nakamura nije propustio da pomene Covid krizu, rat u Ukrajini i na neophodnost da ljudi treba da žive u ljubavi, što je delovalo isuviše banalno: poruka umetnosti obično biva toliko snažna da su bilo kakve reči suvišne. Ne može se međutim reći da japanski pijanista kroz interpretaciju nije imao šta da kaže i zapravo, lako je zamisliti tinejdžere koji sede za klavirom i ponavljaju pitke, ponekad i ušećerene melodije pogodne za beskrajnu improvizaciju. Pri tom, Nakamura je izvrstan pijanista besprekorne tehnike koju je mora se priznati, isoristio do maksimuma.
Po svemu sudeći, Tempei Nakamura spada u onaj red autora koji se, koristeći tradicionalne instrumente, površinski služi idiomima džez i klasične muzike. Tu svakako spadaju Lola Astanova i Hauser koji naravno, nisu u potpunosti kompatibilni sa japanskim pijanistom, ali bi ga algoritam, u klasifikacijama koje se vrše u okviru plejlista muzičkih platformi, verovatno svrstao uz njih. I zbog toga, bilo kakva muzička kritika koja bi krenula od aršina koji se tiču umetničke muzike, zapravo bi promašila poentu. Tempei Nakamura je potencijalna pop zvezda i njegov „istočni romantizam“, što je neki epitet koji svaki izvođač dobija na početku karijere, tiče se naglašene emocionalnosti i lirske dopadljivosti kojom bi mogao da osvoji srca potencijalnih fanova širom sveta. Njegova muzika daje i solidnu osnovu za kasnije izlete u područje drugih žanrova kao što su džez i klasična muzika i zbog toga Nakamuru ne treba potcenjivati. Naprotiv, upravo bi trebalo pozdraviti činjenicu da je za naklonost beogradske, uglavnom mlade publike, ovom pijanisti bio dovoljan jedan koncert.
