Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija, Sara Traubel i Karlos Migel Prijeto: Nemački pozni romantizam u čast Gabrijela Felca, 7. 11. 2025.
Koncert Beogradske filharmonije na kome je dirigovao meksički dirigent Karlos Migel Prijeto, a na kome je kao solistkinja nastupila sopran Sara Traubel, deo je sezone kojom je trebalo da rukovodi Gabrijel Felc. Program sastavljen od dela Albana Berga, Riharda Štrausa i Gustava Malera nosio je Felcov programski potpis. Muzika poznog romantizma bila je njegov zaštitni znak, a poznato je i da je ovaj dirigent jedan od retkih koji je kompletirao snimanje svih deset Malerovih simfonija. Izuzetna nemačka pevačica Sara Traubel, inače pranećaka čuvene operske zvezde Helen Traubel, idealno se uklopila u Felcovu umetničku viziju i izbor repertoara, jer je reč o umetnici koja gaji afinitete prema muzici nemačkog poznog romantizma.
Dirigent Prijeto je 2019. godine osvojio prestižnu nagradu Muzička Amerika koju su od 1961. godine dobijali najveći svetski dirigenti, dok je prošle godine ovekovečen i Gremi nagradom. Njegov stil rukovođenja orkestrom prožet je izvesnom dozom žestine, što utiče na stvaranje dinamičnih interpretacija. Upravo takav utisak ovaj umetnik ostavio je i dirigujući Beogradskom filharmonijom, pa smo tako mogli da prisustvujemo ređanju mnoštva sadržajnih, narativno podvučenih celina. Bilo da je reč o Sedam ranih pesama Berga, Četiri poslednje pesme Riharda Štrausa ili Četvrtoj simfoniji Gustava Malera, svi vokalno-instrumentalni ili instrumentalni narativi, krajnje sugestivno su ponuđeni slušaocima.
Možda bi zbog toga, najpre trebao da bude pomenut drugi deo koncerta u kome je izvedena Malerova simfonija. Uprkos spoljašnjoj jednostavnosti i vedrom tonu, ovo delo je izrazito zahtevno za izvođenje. Manji orkestar bez trombona i tuba recimo, zahteva prozračnost, ali i izrazitu čujnost svake od deonica, a izazov interpretacije leži u postizanju transparentne narativnosti i dečje nevinosti. Naročito u prvom i četvrtom stavu, najveći izazov ležao je na deonici drvenih duvačkih instrumenata, pa bismo mogli da kažemo da je u stvaranju kaleidoskopa boja upravo ova orkestarska grupa uspešno odgovorila postavljenom zadatku. Ono što bismo takođe mogli da pohvalimo jeste fleksibilnost tempa i zaista dobar unutrašnji ritam kojim je Prijeto uspešno održavao forme sva četiri stava. Drugi stav simfonije poznat je po tome što se u njemu koristi solo-violina naštimovana za ceo ton više. Plesni karakter skerca održavan je promenljivim pulsom koji bi u celini mogao da se smatra stabilnim. Ključni aspekt naracije ovog stava leži u smeni epizoda u kojima dolazi do različitih kombinacija drvenih duvačkih instrumenata, gudačkog dela orkestra, solo-violine i horne. U celini gledano, orkestar je zvučao usaglašeno, bez mnogo grešaka ali uz poneku neusklađenost, iako je subjektivni utisak da su u pojedinim momentima zvučali malo tromije nego što karakter samog stava zahteva. Spokoj trećeg stava Adađa, koji u jednom momentu prerasta u emocionalnu eksploziju, sproveden je kroz strpljivu gradnju velikog luka u kome su do naročitog izražaja došle boje gudačkih instrumenata. Kulminacija lirske transcendencije ostvarena je u četvrtom stavu, solo-pesmi sa orkestrom Nebeski život u kome je sopran Sara Traubel ostvarila takve nijanse karaktera, da je dečja, nevina vizija raja prikazana bez trunke dramatičnosti. Osim što je plenila svetlom, lirskom bojom snažnog glasa, ona se odlično prilagodila bogatstvu orkestarskih boja, uklapajući se u integralno simfonijsko fakturno tkivo.
Sedam ranih pesama Albana Berga nastale su između 1907. i 1908. godine, dok je Berg studirao kod Arnolda Šenberga. U pesmama je očigledan uticaj malerovskog poznog romantizma, a u nekima od njih je očigledno da je krug oko Šenberga gajio veliko poštovanje prema francuskom impresionizmu. Pesme koriste stihove Karla Hauptmana, Nikolausa Lenaua, Teodora Štorma, Rajnera Marije Rilkea, Johanesa Šlafa, Ota Eriha Hartlebena i Paula Hoenberga i zajednički im je fokus na unutrašnjem svetu, nokturnalna atmosfera i senzibilnost vizuelnih slika. Mladi Berg je ovakav senzibilitet obogatio neobičnim orkestracionim rešenjima i harmonskom gustinom i složenošću. Majstorska orkestracija ukazuje na delikatnost i mora se priznati, da dirigent Prijeto ni u jednom trenutku nije dozvolio da orkestar nadjača glas. Štaviše, u oblikovanju noćne atmosfere i stvaranju subjektivnih slika koje poezija nosi u sebi, postignuta je izuzetna delikatnost i emocionalna dubina. Od pesme do pesme, menjao se i tembr, pa smo tako mogli da uživamo u epizodama u kojima je ostvarena duboka, mistična atmosfera noći, nasuprot pastoralnim, nežnim tonovima ili intimnoj, kamernoj atmosferi pojedinih pesama. Izvođenje Traubelove odlikovala je izrazita intimnost i odlično ostvaren zvučni balans u odnosu na orkestarski zvuk. Iako je reč o velikoj operskoj zvezdi, ona je izbegla dramatičnost operskog tona, na takav način ostvarivši vokalnu prozirnost i nežnost. I pored gustog i kompleksnog orkestarskog tkiva, njen glas je sve vreme održavao neprekinuti pokret bel kanto linije, sa posebno dobro ostvarenim i ekstremno kontrolisanim pijanisimo dinamičkim odsecima. Ono što je posebno vredno u njenoj interpretaciji jeste da je svaka nijansa teksta preneta sugestivnom bojom glasa posebno odabranom za tu vrstu značenja, što celokupno izvođenje čini ekspertskim.
Četiri poslednje pesme Riharda Štrausa spadaju u red najizazovnijih iz repertoara lida, jer od izvođača zahtevaju talenat za stvaranje eterične atmosfere koja stoji u kontrastu sa epizodama u kojima se insistira na izrazitoj snazi. Ono što je najimpresivnije u izvođenju Traubelove jeste sposobnost da se izdigne iznad gustog orkestarskog zvuka, a da pritom ne zvuči isforsirano ili previše napeto. Pesme su pisane na stihove Hermana Hesea i Jozefa fon Ajhendorfa i osim prve – Proleće, zajednička im je tematika smrti. Heseovi stihovi: Tamne mirise, slatke i mlake, nosi preko brda i dolina – Moja stara pesma zazvuča ukazuju na buđenje prirode i mladosti i prikazani su svetlom lirskom bojom izrazitog intenziteta, kao da ni sama Traubelova nije želela da osećanju proleća doda nešto od teskobe koju će pratiti ostale pesme delove ciklusa. Nežna melanholija Septembra donela je kontrolisano pevanje u pola glasa, što je imalo dvostruki efekat, jer su melodija i boja istovremeno bile i osećanje i atmosfera. U pesmi Pred spavanje Traubelova je pokazala odličnu kontrolu disanja čiji je rezultat bila neforsirana, čista snaga njenog glasa. Izvođenje je delovalo neverovatno lako i praćeno je osećanjem postojanja beskrajne melodije i transcendentno ostvarene veze između glasa i solo-violine. Da li je ovo možda smrt? i završni stihovi pesme U sumrak izrečeni su šapatom i u apsolutnom miru, što se činilo krajnje logičnim završetkom Štrausove elegične meditacije o smislu života i smrti. Interpretacija Sare Traubel dala joj je dubinski smisao, jer je, makar na trenutak, uspela da umiri iskonski strah od smrti, neminovan kod svakog živog čoveka.
Možda bi posle ovakvog zaključka, logično bilo da se setimo i Gabrijela Felca kome je koncert i posvećen. Između izvođenja Bergovih i Štrausovih pesama, emitovan je kratak i vrlo emotivan film u kome su članovi Beogradske filharmonije i zaposleni administratori, kroz kratke iskaze, izrekli sopstvene utiske o nedavno preminulom dirigentu, što je delovalo iskreno, emotivno i prikladno. Ova posveta je, na poseban način podvukla trajni uticaj Felca na sam ansambl, kao i na programsku i umetničku strategiju Beogradske filharmonije.
