Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Iz pera Miloša Lazovića: Ljubav na obali Tirenskog mora − Kavalerija Rustikana u Bečkoj državnoj operi
Nedelju za nama obeležila je predstava Kavalerija rustikana italijanskog kompozitora Pjetra Maskanjia. Pored samog naslova, nema mnogo toga junačkog u ovoj operi. Jednočinka, povezana u čvrstu celinu koju sačinjavaju dve slike uvezane intermecom, govori o životu u idiličnom gradu Mota na obalama Tirenskog mora. Kako često biva, na velike praznike nailaze iskušenja, te su i naši protagonisti bili na ispitu jednog takvog. U raskošnoj sali Bečke državne opere nastupila su poznata imena operske scene donoseći miris rascvetalih pomorandži u gledalište.
Preludijum opere na samom početku sadrži u sebi elemente koji naslućuju nepovoljan sled događaja, ali istovremeno donose i vedrinu prazničnog jutra. Uvod prekida sicilijanska pesma Turidua (O Lola, ch’ai di latti la cammisa), koga je na sceni tumačio tenor Janghon Li. Izražajan dramski tenor uklapao se u sliku idiličnog seoskog prizora, kao i uz sam lik vojnika koji ne mari puno za mišljenje drugih. Uočljiv je bio problem u nijansiranju između forte i piano dinmike − činilo se da bi u tim trenucima glas u svakom momentu mogao da popusti, što je potvrđivalo i nervozno uzimanje daha na kraju fraza. U ulozi Santuce bila je Elina Garanča koja je na prvom mestu pažnju privukla scenskom pojavom i ubedljivom glumom. Možda je prethodno navedeno čak i bacilo senku na njeno pevanje. Koloritni mecosopran, istovremeno poseduje izrazitu oštrinu neophodnu u duetu sa Turiduom koji pevače iskušava do krajnjih limita, kako u pevačkom tako i u emocionalnom smislu. Ono što je posebno privuklo pažnju jeste Garančin manir da u grudnom registru umesto vokala I peva vokal E kako bi dobila na sonornosti glasa. Može se postaviti pitanje da li je ovaj postupak opravdan. Kao kontrast i povod za sukob poslužio je lik Lole koga je Svetlana Stojanova sa lakoćom iznela. U Lolinom stornelu koji je Maskanji posebno priredio za operu Kavalerija Rustikana, Stojanova je briljirala. Zastoj koji ona unosi u trenutku kada peva Fior di giaggiolo, služi da zaustavi radnju i da nastavak prepirke Santuce i Turidua bude još naglašeniji.
Uloge koje se često ne smatraju zahtevnim mogu predstavljati izazov. Uloga majke gotovo da ima samo sporedni karakter, ali u psihološkom smislu ona predstavlja oslonac, primarno za Turidua ali kasnije i za Santucu. Zorjana Kušpler ne poseduje zrelost glasa kakva odgovara ovom liku. U visinama se često javljao i guturalan ton zbog prevelike „zavaljenosti“. Pokušaj da se glasu doda komponenta koju imaju tamniji dramski glasovi završila se neuspehom. Paolo Rumec u ulozi Alfia pokazao se sasvim dobar. Uspeo je da u zahtevnoj ariji Il cavallo scalpita ostane dosledan poziciji tona i da u visinima zadrži zvonkost i volumen.
Veliki doprinos ovoj predstavi dali su režija i scenografija čiji je autor Žan Pjer Panel. Krajnje jednostavnim režijskim rešenjima postigao je da na sceni nema praznog hoda niti pasivnih članova hora koji samo svojim brojem doprinose radnji na sceni. Još jednom se pokazalo da se najjednostavnijim sredstvima oslonjenim na tradiciju, može postići najviše. Klasična scenografija i režija učinile su da ova produkcija zadrži pun sjaj opere nove italijanske škole, kojoj je pripadao i sam Maskanji. Scenografija je verno dočarala izgled sicilijanskog grada − poigravajući se sa perspektivama dobio se realan osećaj dubine scene. Kostimi su zadržali svedenost i ostali su vezani za period u kome se radnja odvija. Grim Dženkins je verno prikazao partituru. Nijansirajući između osećajnih trenutaka i delova zahvaćenih gordošću, mržnjom i željom za osvetom, uspeo je da dočara svu sirovost i lepotu ove partiture.
Utisak večeri je da Bečka državna opera nudi predstave vrhunskih umetničkih dometa, pružajući nadu da masovna produkcija u oblasti operske umetnosti nije svuda uspela da zavlada.