Trajanje: lirika van vremena, Galerija SANU, 12. II 2026.
Program koncerta na kome su nastupili Strahinja Radoičić flauta, Anđelina Nikolić, violončelo, Jelena Tutić, harfa, Milorad Balić, vibrafon i Dimitrije Nikolić, klavir, bio je fokusiran na liriku iskazanu kroz mnoštvo različitih načina, poput dubokog uzdisaja koji zaista može da ukazuje na trajanje, što je bio i naziv događaja. Kombinacija vazdušaste flaute, kristalnog zvuka vibrafona i harfe i stabilno utemeljenih, „zemljanih“ instrumenata violončela i klavira, zahtevala je postepeno uranjanje u poimanje vremena i prostora koje u potpunosti stoji izvan svakodnevnice.
Izvođenjem Sonate za flautu i harfu Nina Rote na početku koncerta, Strahinja Radoičić i Jelena Tutić definisali su vertikalu programa – prikaz lirike čija nevinost i čistota bivaju iskazani kroz jednostavnost i emocionalno intonirane melodije. Rotina estetika ne bi mogla da trpi patetiku i upravo je zvuk flaute posedovao plemeniti mir, dok je harfa precizno i kroz kristalne odsjaje iscrtavala harmonski prostor. Ono što na domaćoj muzičkoj sceni izdvaja interpretaciju Radoičića jeste fascinantna prirodnost tona koja na lepoti ne gubi ni u najvišim registrima i koji je u tim trenucima zaobljen i prozračan, lišen prodornosti koja bi narušila intimni koncept muzičkog „trajanja“. Tako su se i fraze ovog dela nizale jedna iz druge u savršeno vezanom redosledu, čineći da flauta zvuči gotovo vokalno – kao prirodni produžetak ljudskog glasa, što je, mora se priznati, pokazatelj izvrsnog vladanja instrumentom. Beogradska škola harfe specifična je po tome što izvođači ne dozvoljavaju „zvečanje“ instrumenta, insistirajući na jasnoj artikulaciji i kontroli boje, sličnijoj pijanizmu, a Jelena Tutić je pokazala da u tom smislu ne predstavlja izuzetak.
Sasvim drugačiji vid iskazivanja lirike prikazan je izvođenjem kompozicije Sarabanda Isidore Žebeljan. Ritualno, kružno ponavljanje dubinski protkano melodijskim obrtima koji povremeno ukazuju na prostor na kome živimo, ključna je razlika u odnosu na koncepciju jasno pravolinijski usmerene barokne igre. Melodijski prepleti flaute i violončela začinjeni vanakordskim tonovima predstavljenim poput dekora, zaista su mogli da se shvate kao iskorak iz istorijskog vremena u prostor kolektivno večnog – svaki od mekanih udara klavirske deonice, funkcionisao je kao udisaj koji je stvarao životnu energiju kružnoj strukturi komada.
Anđelina i Dimitrije Nikolić izveli su stav Largo iz Sonate za violončelo i klavir Dmitrija Šostakoviča, što je za celokupnu dramaturgiju koncerta ukazivalo na nagli prelazak iz domena eterične lirike u ogoljeno melanholično raspoloženje koje su dvoje muzičara ipak, prikazali kroz jasno uobličen mir. Zvuk violončela Nikolićeve bio je ujednačen i pojačavan u momentima nešto snažnijih ekspresionističkih podsticaja, da bi se u potpunosti izgubio u tišini. Na sve ovo pijanista je reagovao adekvatno, tako da bi moglo da se kaže da je koncepcija stava delovala promišljeno razrađena, uz logično ostvaren dramaturški tok.
Ivan Trevino, američki perkusionista i kompozitor meksičkog porekla, napisao je komad This too shall pass za „nekoga ko prolazi kroz težak životni period“. Milorad Balić je kroz ovu kompoziciju uspeo da hipnotičke odzvuke vibrafona spoji u kompaktnu melodijsku celinu. Kompozicija na tragu minimalizma, barem što se postupnog uzrastanja struktura tiče, prožeta je catchy atmosferom i na pravi način prikazuje melanholiju modernog vremena.
Poseban sloj lirike duhovnog porekla prikazan je izvođenjem numere Kadiš Morisa Ravela. Kroz dijalog flaute i harfe, molitvena tema delovala je uzvišeno uz ukusno prikazanu melizmatiku orijentalnog porekla. Deonica harfe činila je da sakralni karakter istovremeno bude istaknut i kao drevni i kao savremen. Na takav način, koncept trajanja je kao i u kompozicijama Isidore Žebeljan i Ivana Trevina, još jednom dosegao svoju metafizičku dimenziju.
Na samom kraju, izvedena je kompozicija Uspavanka za flautu, klavir, harfu i vibrafon pijaniste i kompozitora Dimitrija Nikolića. Kako je i sam najavio, postmesijanovski kontekst nagovešten je spokojnom melodijom flaute, dok su ostali instrumenti, isticanjem suptilnih kolorističkih tačaka, gradili prateću strukturu nalik blagom, ritmičnom ljuljanju. Na takav način, koncept trajanja, prethodno iskazan kroz duhovni sadržaj predstavljen kroz moduse nevine bezbrižnosti, mračne melanholije i molitvenog poniranja u arhetipske predele, biva prebačen u domen večnog iskazanog kroz san.
