Nastup Sergeja Malova sa orkestrom Beogradske filharmonije bio je nesvakidašnji, kao što uostalom i ovaj umetnik nije uobičajena pojava. Naime, reč je o svestranom muzičaru koji podjednako dobro svira violinu i violu, a pri tom je poznat i kao virtuoz na baroknom instrumentu violončelo da spala. Zbog toga bismo njegov nastup sa našim orkestrom mogli da okarakterišemo kao ekskluzivan.
U dužem vremenskom nizu Hor Radio telezivizije Srbije priređuje izuzetne koncerte pravoslavne duhovne muzike. Prilično podmlađen i uvećan sastav, na nekoliko poslednjih nastupa iskazao se kao ansambl koji je uspevao da ostvari ekspertska izvođenja muzike srpskih i ruskih kompozitora XIX i XX veka. Tako je bilo i na poslednjem njihovom koncertu u Kripti Hrama Svetog Save na kome su izveli Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog Pavela Česnokova pod dirigentskom palicom Vladimira Gobika.
Porodično muziciranje u sferi umetničke muzike ima izuzetno dugačku tradiciju. Činjenica je ipak da je redak slučaj da svi članovi porodice poseduju jednak umetnički kvalitet. Koncert brata i sestre, violiniste Kirila Trusova i pijanistkinje Aleksandre Trusove ipak je suprotan primer od navedenog. Tako smo mogli da prisustvujemo energičnom i atraktivnom nastupu dvoje umetnika koji su pri tom i izvanredni solisti. Oni poseduju izgrađene solističke karijere, ali i pored toga, njihovi zajednički nastupi predstavljaju uzorne primere stapanja izrazitih individualnosti u jedinstvenu celinu.
Burni alpauzi kojima je po petnaesti put u Beogradu dočekan i ispraćen Zubin Mehta, dokaz su kultnog statusa koji jedna od velikih zvezda umetničke muzike ima kod nas. Izvođenje Mocartove uvertire Figarova ženidba i simfonije broj 40 u ge molu i Šubertove simfonije broj 9 u Ce duru poznate i kao Velika, najviše su asocirale na Mehtina viđenja Betovenovih simfonija u kojima je uvek uspevao da stvori interpretacije ispunjene intenzivnom dramom. Ovo se posebno odnosi na ono što smo mogli da čujemo u Šubertovoj simfoniji, dok je Mocartovom delu nedostajalo malo više zahvata koji bi je učinili osobenijom.
Kada je italijanska opera u pitanju, za domaću publiku nema mnogo dileme – od svega što umetnička muzika nudi, apsolutni primat zauzima upravo ovaj žanr koji je krajem XIX veka doneo vrhunska umetnička ostvarenja u delu Đakoma Pučinija. Koncert sastavljen od popularnih arija ovog kompozitora bio je pun pogodak, jer su svi ljubitelji opere mogli da čuju najpopularnije arije u izvođenju vrsnih pevača. Osim toga, nije tako česta prilika za publiku da posmatra dirigenta koji je vrsni stručnjak za ovaj žanr, a upravo to bi moglo da se kaže za Jakopa Siparija de Peskaserolija koji se smatra za jednog od najperspektivnijih u Italiji.
Otvaranje koncertne sezone orkestra Beogradske filharmonije najavljeno je kao petosatni događaj u kome će biti izvođena muzika Mocarta. Ukoliko se u obzir uzmu sve pauze, oko tri sata muzike ovog kompozitora skoro da je stalo u okvir koji je je u stvarnosti bio kraći za pola sata.
Otprilike jednom do dva puta godišnje, Hor Radio televizije Srbije na čelu sa dirigentom Bojanom Suđićem obraduje publiku koncertima pravoslavne duhovne muzike. Svaki od njih bio je za pamćenje, jer zaista, nijedan hor u našoj zemlji ne bi mogao da ostvari reprezentativnija izvođenja od pomenutog ansambla. Suđić se na dosadašnjim nastupima pokazao kao ekspert za izvođenje ovog žanra i tako je bilo i na poslednjem koncertu u crkvi Blažene Djevice Marije na Neimaru. Kao i do sada, u tome mu je svesrdno pomagao i njegov student i horski pevač, Jakov Milutinović.
Svako izvođenje opere nekog baroknog kompozitora na domaćoj sceni predstavlja događaj od velikog značaja, jer, kao što znamo, publika nije tako često u prilici da sluša dela ovog žanra napisana u 17. i u prvoj polovini 18. veka. Zapravo, da nije entuzijazma dirigenta i čembaliste Predraga Goste, takvo zadovoljstvo gotovo da ne bismo ni imali. Zbog toga je koncertno izvođenje opere Julije Cezar Georga Fridriha Hendla u Atrijumu Narodnog muzeja na istorijskim instrumentima i uz učešće mahom odličnih vokalnih solista, bio odličan povod da se uz relevantnu interpretaciju, publika saživi sa strastima koje u sebi nose ljubav i rat, kako je to već uobičajeno u baroknim vokalnim kompozicijama.
Kreirati popularan koncertni program umetničke muzike na takav način da zadovoljava određene estetske kriterijume a da istovremeno podilazi ukusu publike, oduvek je predstavljao vrhunski izazov za one koje u muzičkim institucijama brinu o tome. Koncert gudača simfonijskog orkestra predvođenih violinistom Sretenom Krstićem upravo je bio jedan od onih koji nije namenjen samo usko stručnoj publici. U upravo izrečenom zapravo, leži i sva problematika privlačenja publike u koncertne dvorane, koje su ne samo kod nas, već i u čitavom svetu, sve praznije. Međutim, činjenica je da čak i najhermetičnije kompozicije mogu za slušaoce da budu atraktivne ukoliko se izvedu dobro i ukoliko su vešto uklopljene u program koncerta.
Obično se muzika Volfganga Amadeusa Mocarta smatra jednostavnom za percepciju, pa se tako za slušanje preporučuje čak i bebama. O tome kako se sluša muzika ovog kompozitora napisano je mnoštvo stranica − ne samo stručna literatura već i internet portali u nedostatku senzacionalistički intoniranih vesti u nekim prilikama govore o blagodatima Mocartove muzike. Ukoliko u obzir uzmemo okolnost da je ovaj kompozitor već odavno postao deo popularne kulture, svaka interpretacija njegove muzike morala bi da bude neopterećena težinom, laka i perfektna. Međutim, iza prirodno izvajanih melodija i logičnih harmonskih sledova, krije se neverovatan izazov za izvođače, bez obzira o kom žanru je reč.