Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Emili Bejnon flauta, Endrju Vest klavir, 27. IV 2024.
Kada su vrhunski izvođači u pitanju, često se nameće pitanje gesta i načina na koji veliki umetnici iskazuju emociju. Relevantne interpretacije upravo su takve zbog činjenice da se ono što je deo muzike same, u tolikoj meri usklađuje sa psihološkim gestom interpretatora da postaju jedinstveni. U takvim situacijama ne postoji usiljenost ili neadekvatnost telesnog gesta, jer i samo telo preko muzičkog instrumenta iskaz sprovodi prema slušaocu. Upravo takav vid usklađenosti krasi izvođaštvo flautistkinje Emili Bejnon, koja je pred beogradskom publikom nastupila u sali Beogradske filharmonije sa pijanistom Endrjuom Vestom.
Predstavila se repertoarom vezanim za tridesete i četrdesete godine XX veka. U pitanju su kompozicije neoklasičnog usmerenja koje zaista i odišu klasičnim kvalitetima, nekom vrstom okamenjenog ponavljanja sfera vezanih za opsesiju barokom, galantnim stilom, za klasičnom skercoznošću, za lirikom koja može da pređe i u lament – zaista se čini da takav vid poniranja u prošlost u sebi poseduje nešto od otklona koji su umetnici tog vremena dostigli u odnosu na surovu sadašnjost.
U tom smislu, publika je na koncertu mogla da čuje i dve kompozicije holandskog kompozitora i muzikologa Mariusa Flotausa (Marius Flothuis) nastalih za vreme Drugog svetskog rata, o čemu će nešto reći i sama umetnica, Emili Bejnon:„Komad Jutarnja serenada (Aubade) koji je Flotaus napisao nastala je u vreme kada je ovaj holandski kompozitor odbio da potpiše deklaraciju nacističke partije koja je tada vladala okupiranom Holandijom, zbog čega je bio interniran. Kompozicija je rođendanski poklon njegovom prijatelju zatočenom u koncentracionom radnom logoru, flautisti Everardu van Rojenu. Prvo izvođenje ostvareno je preko zvučnika u samom logoru u kome je postojao Filipsov komandni centar i zbog toga ću ovaj komad odsvirati iza scene, da bi publika mogla samo da sluša i da ne bi bila ometena bilo čime vizuelnim. Sonata da kamera komponovana je u policijskoj ćeliji u kojoj je bio zatočen pre nego što je odveden u logor Kamp Fuht u kome je napisao Jutarnju serenadu. Pre nego što je uhapšen napisao je dva takta kompozicije, ostatak je napisan u glavi, dok je bio zatvoren u ćeliji. Lista papira konačno se domogao kada je premešten u logor“.
Komad Jutarnja serenada Mariusa Flotausa za solo flautu izvedena je iza scene, u maniru lamentozne arije i u potpunom miru, kao da je celokupna njena melodija izvajana iz jednog jedinog daha. Zapravo, iz izvođenja Bejnonove mogao je da se oseti arhetip u smislu priziva iskonskih signalnih motiva koje bi instrument flauta u rukama majstora, kao jedan od najstarijih ljudskih instrumenata trebalo da iskaže. Slično smo mogli da osetimo i u prvom stavu Kamerne sonate Flotausa, ali ne samo to, već se čini i da je prirodnost pristupa interpretaciji Bejnonove, učinila da lirika i ples ovog dela mogu da se dožive kao estetski po sebi, bez primesa spoljnih efekata i emocionalnih dodataka.
Upravo takva vrsta estetike, naročito upečatljive rezultate donela je u izvođenju Sonate Sergeja Prokofjeva. Čini se da je Bejnonova upravo iz ove partiture povukla sve resurse unutrašnjeg bića, jer ono što se naziva muzički emocionalnim ili afektivnim ili bilo kojim drugim izrazom, zapravo se kroz njeno izvođaštvo čini da je pokrenuto iz same nutrine, dok je telo sasvim mirno i slabo pokretno. Usklađenost sa pijanistom Endrjuom Vestom bila je fascinantna, pa su i mnogobrojni dijalozi i prepleti obe deonice u sva četiri stava delovali kao nadahnuti dijalozi.
https://www.youtube.com/watch?v=zYNU6oYcGUs
Sonata Paula Hindemita poseduje melodijsku građu koja deluje kao da se račva u nebrojeno mnogo pravaca, pa je to za publiku bila prilika da se uveri u neverovatnu inventivnost Bejnonove za osmišljavanje melodijskih kontura. I zaista, sva horizontalna kretanja koja su katkada mogla i da se premeštaju iz instrumenta u instrument, ne samo što su kroz ukupnu dramaturgiju delovala kao logično izvedena, već su i složene dramaturške linije pojedinačnih stavova ovog dela, veoma lako mogle da se prate. Fascinantno je koliko je kvalitet tona Bejnonove podjednako dobro uobličen u svim registrima instrumenta, pa je i sama interpretacija delovala kao neka vrsta umetničkog poigravanja završenog ritmički precizno ostvarenim maršom, odnosno, četvrtim stavom Hindemitove sonate.
https://www.youtube.com/watch?v=uKfZOMqBKXk
Ukoliko bismo interpretaciju Emili Bejnon želeli da sažmemo u okvire jednog dela, možda bi za to moglo da posluži izvođenje Sonatine Anrija Ditijea. Fascinantno odsvirani pasaži, lepota izvajanih melodijskih kontura, ritmička preciznost i neverovatno izbrušen ton koji katkada ponire u antičke dubine, katkada je iskazan kroz brza pasažna kretanja − zapravo ton koji slušaoce sprovodi kroz sva zamisliva emocinalna stanja – zaista bismo sviranje Emili Bejnon mogli da nazovemo vrhunskim umetničkim doživljajem.
https://www.youtube.com/watch?v=sLml_Fc0Fpc
Umetnica koja već više od dvadeset i pet godina svira u Kraljevskom Koncertgebau orkestru i to na flauti od četrnaestkaratnog zlata i sa glavom od dvadeset i dva karata, zapravo je veoma skromna. U njenoj interpretaciji ne samo što ne postoje suvišni pokreti, već je i celokupan njen karakter usklađen sa gestovima upisanim u partituri. Čini se da ih ona kroz interpretaciju samo sprovodi, za šta su kadri samo veliki muzičari.
