Priče sa Orijenta, kako je glasio naziv poslednjeg koncerta koji je organizovala Muzička produkcija Radio televizije Srbije, ukazivale su na odličan izbor kompozicija koje su u punom smislu te reči govorile o inventaru tragova koji bi se ticao orijentalizama u umetnosti s kraja XIX i s početka XX veka. U uvertiri za operu Knez Igor Aleksandra Borodina i simfonijskoj sviti Antar Nikolaja Rimskog Korsakova oni nisu samo dekor, već najpre u vidu melodija, predstavljaju njihov značajan strukturni element. U Koncertu za violinu i orkestar Arama Hačaturijana i u stavu Pakleni ples iz baleta Žar ptica Igora Stravinskog, ovi elementi su sveprožimajući, tako da je u koncipiranju programa napravljen dobar balans. Značajno pitanje je i šta orijentalno predstavlja savremenom slušaocu i da li ono ukazuje samo na bekstvo u egzotično ili je s druge strane identitetsko pitanje, jer uostalom, živimo u vreme njihovog neprestanog preispitivanja, isticanja, negiranja ili ponovnog utvrđivanja. I kao što je orijentalno u pomenutim kompozicijama postalo sastavni deo njihovog identiteta, nešto što u datim delima ne doživljavamo kao posebno istaknuto, tako nekako bi trebao da izgleda i san o demarkaciji između Orijenta i Zapada, što je u vremenu u kome živimo možda više nego ikada aktualizovano.