Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Priče sa Orijenta, SO RTS, Aleksandar Marković i Luka Faulisi, 24. II 2024.
Priče sa Orijenta, kako je glasio naziv poslednjeg koncerta koji je organizovala Muzička produkcija Radio televizije Srbije, ukazivale su na odličan izbor kompozicija koje su u punom smislu te reči govorile o inventaru tragova koji bi se ticao orijentalizama u umetnosti s kraja XIX i s početka XX veka. U uvertiri za operu Knez Igor Aleksandra Borodina i simfonijskoj sviti Antar Nikolaja Rimskog Korsakova oni nisu samo dekor, već najpre u vidu melodija, predstavljaju njihov značajan strukturni element. U Koncertu za violinu i orkestar Arama Hačaturijana i u stavu Pakleni ples iz baleta Žar ptica Igora Stravinskog, ovi elementi su sveprožimajući, tako da je u koncipiranju programa napravljen dobar balans. Značajno pitanje je i šta orijentalno predstavlja savremenom slušaocu i da li ono ukazuje samo na bekstvo u egzotično ili je s druge strane identitetsko pitanje, jer uostalom, živimo u vreme njihovog neprestanog preispitivanja, isticanja, negiranja ili ponovnog utvrđivanja. I kao što je orijentalno u pomenutim kompozicijama postalo sastavni deo njihovog identiteta, nešto što u datim delima ne doživljavamo kao posebno istaknuto, tako nekako bi trebao da izgleda i san o demarkaciji između Orijenta i Zapada, što je u vremenu u kome živimo možda više nego ikada aktualizovano.
Upravo ovu činjenicu ne samo što su shvatili kompozitori čija dela su bila izvođena, već bi isto moglo da se kaže i za izvođače, najpre za dirigenta Aleksandra Markovića i violinistu Luku Faulisija. Violinski koncert Hačaturijana prepun je upečatljivih melodijsko-ritmičkih ukazivanja na jermensku narodnu muziku i uopšte na zakavkavski region. Neprestana melodijska smenjivanja utkana su u tradicionalnu formu koncerta koji u slučaju Hačaturijana zaista i referira na ono što on izvorno jeste – „takmičenje“ između orkestra i soliste.
Solista Luka Faulisi je mladi umetnik koji je interpretaciji ovog dela pristupio nepretenciozno, što ukazuje na njegovu umetničku zrelost. Brzi pasaži ovog dela odsvirani su nedvosmisleno jasno i ritmički precizno, dok je lamentozna melodija laganog stava u punoj meri ukazivala na ljudski glas. Bilo šta što bismo želeli da kažemo o Faulisiju moralo bi da bude izrečeno uz parametre koji bi se ticali bilo kog zrelog umetnika, bez posebnog naglašavanja da je u pitanju talenat, umetnik koji obećava. Jer kako drugačije prokomentarisati odlično osmišljene melodijske fraze i pasaže Hačaturijanovog koncerta ili veoma vešto izvedena podvlačenja solističkog instrumenta unutar orkestarskog tkiva na onim mestima na kojima su u prvom planu bile istaknute koloritne deonice. Ono što je publiku najviše moglo da fascinira upravo je Faulisijeva prirodnost i spontanost istaknuta u tom smislu da je svaki njegov telesni gest proizlazio iz same partiture, pa bismo mogli da kažemo da je između zvuka i tela postojala savršena usklađenost. U pitanju je onaj slučaj koji je očigledan i kod velikih umetnika, a tiče se utiska o tome da je celokupno telo uključeno u proizvodnju zvuka i slika. U ovom slučaju, bila je to priča sa Orijenta koja u sebi nosi pevanje izraženo kroz čini se, beskonačna melodijska nizanja.
Simfonijski orkestar Radio Televizije Srbije kojim je dirigovao Aleksandar Marković ostvario je odličnu interpretaciju svih dela koja su u subotu uveče bila na repertoaru. Kao jedini izuzetak mogli bismo da izdvojimo nekoliko neslavnih epizoda u izvođenju Borodinove uvertire u kojima je dolazilo do grešaka u interpretaciji teksta u deonicama duvačkih instrumenata. S druge strane, čini se zaista da su sve deonice orkestra bile dobro uvežbane. U izvođenju simfonijske svite Antar Rimskog-Korsakova udvajanja fagota, svečani zvuk horni, solo deonice poverene flauti i oboi, odsvirane su precizno i jasno artikulisano. Značajnu ulogu u ovoj sviti imala je i harfa čiji su upadi nedvosmisleno bili tačni. Deonica gudačkih instrumenata, koja u Hačaturijanovom koncertu na primer ne samo što je bila pokretljiva, već je posedovala i dobro nivelisanu boju, takođe je za svaku pohvalu. Glavnu temu simfonijske svite Antar recimo, uvek je iznosila dobro usklađena deonica viola, pa bismo zaista mogli da kažemo da je dirigent izvukao maksimum iz očigledno sasvim dobrog potencijala koji naš orkestar poseduje. Iako je Borodinova uvertira izvedena sasvim dobro, možda je u njenom izvođenju falila još poneka nijansa posle koje bi fraze ovog dela dobile pun značenjski intenzitet.
Za kraj ovog napisa ostavili smo da pomenemo stav Pakleni ples iz baleta Žar ptica Igora Stravinskog u čijem izvođenju je do izražaja došao zaista pun potencijal simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije. Dirigent Aleksandar Marković postavio je urednu zvučnu vertikalu sa gusto raspoređenim pokretnim deonicama koje su se brzo smenjivale u prenaglašenoj ritmičko-melodijskoj konstelaciji. Upravo ta prenaglašenost mogla bi da ukazuje i na već pomenutu demarkacionu liniju između Orijenta i Zapada koju je kao i u delu Stravinskog nemoguće povući. Kao što se udaraljke u Žar ptici komešaju sa deonicama duvačkih instrumenata i dok instrument harfa glisandom prelazi duž cele zvučne vertikalne linije neprestano se sudarajući sa deonicom gudača, tako valjda i svima koji smo prisustvovali koncertu nazvanom Priče s Orijenta biva jasno da je pomenuta linija između Zapada i Orijenta čista fikcija. I jedno i drugo trebalo bi da shvatimo u jedinstvu suprotnosti koje je uostalom, sastavni deo prirode svakog čoveka.
