Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
U čast Pučiniju, koncert Hora i Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije, 25. IV 2024.
Još jedan u nizu uspešnih koncerata Muzičke produkcije Radio televizije Srbije u ovoj sezoni održan je po receptu koji očigledno, odlično prolazi kod publike. Naime, biraju se uglavnom popularniji, ali i atraktivni programi koji su takvi i zbog pažljivog izbora izvođača. Orkestar i hor iz koncerta u koncert pokazuju uvežbanost i svedoci smo nadahnutih interpretacija. Da prethodni pridev nije samo olako izrečena fraza koja se često koristi u napisima ovog tipa, upravo ćemo dokazati prikazom koncerta posvećenom muzici Đakoma Pučinija.
Dirigujući horom i simfonijskim orkestrom, Bojan Suđić je pokazao da se u izvođenjima vokalno-instrumentalnih dela oratorijumskog tipa odlično snalazi, pa je tako Pučinijeva misa izvedena u prvom delu koncerta, delovala kao potpuri sastavljen od popularnih melodija kojima je umetnut latinski liturgijski tekst. Iako bi moglo da se kaže da je kompozitorov diplomski rad sastavljen od melodija čije poreklo zaista jeste italijanska opera, čini se i da se svetovnost u jednom dubljem smislu, izvrsno uklapa u ono što čini život u crkvi. Svetao zvuk napeva koji podsećaju na italijansku narodnu pesmu i igru, predstavljaju onaj deo sabornosti koji bi u ideji trebao da bude osnova hrišćanskog života, bar onakvog kakav je na delu bio u prvim danima funkcionisanja crkve.
Svetle himnične melodijsko-harmonske fraze, mediteranski napevi prepoznatljivih obrta, sve to izvedeno je u svečanom tonu i uz izuzetno uvežban Hor Radio televizije Srbije. Trebalo bi da se istakne i da je orkestar ostvario veoma dobar zvuk, naročito ansambl duvačkih instrumenata koji je imao zadatak da dočara pastoralnu atmosferu i da na neki način vizualizuje spasitelja koji sa štapom predvodi svoje verno stado.
Otprilike takva vrsta duhovnog izraza karakteriše Pučinijevu misu kojoj je Suđić pristupio nepretenciozno, tretirajući je kao skup melodija povezanih neprimetnim šavovima. Poletne unisone melodije na kakve smo navikli u kasnijim operskim ostvarenjima, udvajanja glasova u koralnim odsecima ili polifonija – u svim tim situacijama videlo se da je hor izvrsno uvežban. Poseban štimung pružili su lirski tenor iz Južne Koreje Kvonsu Džon i bugarski bariton Kiril Manolov, koji su zapaženu ulogu imali u drugom delu koncerta, o čemu će posebno biti reči. Izvođenje Pučinijeve Mise predstavljalo je pravo programsko osveženje i odličan uvod za drugi deo koncerta, isključivo posvećenom operskoj muzici ovog kompozitora.
A drugi deo koncerta zapravo je bio izuzetan, najpre zbog izvrsnih pevača. Osim Kvonsua Džona i Kirila Manolova, na sceni se našla prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu izvrsni sopran Sonja Šarić. Od prvih tonova kojim je započela svoj nastup, a reč je o ariji Mimi (Mi chiamano Mimi) iz opere Boemi, publiku je bukvalno ostavila bez daha, pa ukoliko ste na koncert došli bez mnogo očekivanja i zapravo ništa niste znali o pevanju ove umetnice, mogli ste da doživite snažno uzbuđenje izazvano silinom volumena i lepote njenog glasa. U kombinaciji sa bojom koju poseduje, čini se da na srpskoj muzičkoj sceni dugo nismo imali tako vrsnog eksperta za izvođenje Pučinijeve muzike. Suverena kontrola i poigravanje sa intenzitetima u svim deonicama delovali su nestvarno, pa smo tako istinski pučinijevski štimung mogli da doživimo i u popularnim arijama iz opera Madam Baterflaj (Un bel di vedremo) i Toska (Vissi d`arte).
Duet Sonje Šarić sa Kvonsuom Džonom u kome su ovo dvoje umetnika na koncertnom izvođenju ipak uspeli da pokažu strast koja tinja između Rodolfa i Mimi, dakle u duetu iz opere Boemi (O Soave Fanciulla), ukazivao je na izvrsno slaganje glasova dvoje umetnika. Pevač iz Južne Koreje poseduje prodornu i izrazito lirsku boju glasa bez koje glavni junaci Pučinijevih opera ne bi mogli da dočaraju sopstvene tragične sudbine. Arija iz opere Toska u kojoj se svi tenori sveta neminovno okušavaju E lucevan le stelle, izvedena je uz odličnu kontrolu glasa i snažno dostinut patetičan ton kao rezultat prethodno nagomilanog afekta, što je kod publike izazvalo oduševljenje. Isto bi moglo da se kaže i za čuvenu ariju iz opere Turandot Nessun dorma.
Iako je za vreme izvođenja arije iz opere Plašt (Nulla silenzio) bugarski bariton Kiril Manolov doživeo neprijatnu situaciju u kojoj iz nekih okolnosti nije uspeo da dosegne ton koji bi u visokoj deonici trebao da bude snažno pocrtan, ta činjenica nimalo ne umanjuje veličinu njegovog nastupa. Snažan i upečatljiv dramski glas, kroz govorno pevanje, a zatim i kroz snažno pokrenutu melodiju numere Te Deum iz opere Toska, doveo je publiku do stanja ekstaze.
U smislu iskazanih emocija neuobičajeno intenzivan nastup hora, orkestra i solista predvođenih Bojanom Suđićem, bio je završen izvođenjem na bis kvarteta iz trećeg čina opere Boemi (Dunque è proprio finita?) u kome se pored Sonje Šarić, Kvonsua Džona i Kirila Manolova, na sceni našla i veoma dobra Mirjana Nedeljković. Ne samo zbog naglašene emocionalnosti koju muzika Pučinija u sebi nosi, već i zbog kvalitetnog nastupa, uvežbanog ansambla i izuzetnih solista, mogli bismo da koncert naslovljen U čast Pučiniju označimo kao jedan od najkvalitetnijih ostvarenih u nizu koji nam u poslednje vreme priređuje Muzička produkcija Radio televizija Srbije.
