Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Oleg Pohanovski violina, Natalija Mladenović klavir, Gvarnerius 4. VI 2024.
U medijima najavljen kao jedan od najvećih svetskih virtuoza, kanadski violinista ruskog porekla Oleg Pohanovski zaista spada u tip muzičara koji poseduje izvanrednu tehniku. Ipak, svrstavanje u red najvećih svetskih zvezda pomalo je preterano i ovakav potez trebalo bi shvatiti kao marketinški trik. Sala Ustanove kulture Gvarnerius bila je puna, a i sam umetnik se dobro potrudio da ne razočara publiku. Nastupivši sa izvanrednom pijanistkinjom Natalijom Mladenović, koncert je završio uz burne ovacije.
Pohanovski je poznat i kao aranžer, pa smo tako mogli da čujemo i dosta transkripcija. Programska koncepcija je ukazivala na potrebu umetnika da se iskaže kao virtuoz, pa smo tako mogli da slušamo uglavnom kompozicije skercoznog tipa. Tek poneki komad, poput nekih od Šopenovih mazurki, izdvojenog stava Adađo iz Tokate, adađa i fuge Johana Sebastijana Baha i lagani stav Arija iz violinskog koncerta Karla Goldmarka, bili su u laganom tempu.
Stil sviranja Pohanovskog ukazuje na velike violinske virtuoze XX veka poput Jaše Hajfeca recimo. Snažna akcentuacija, jasno izdvojena brza pasažna kretanja i naglašen vibrato uz intenzivan ton u laganim stavovima – Pohanovski prema publici nastupa krajnje otvoreno uz sve rizike koje takav pristup sa sobom nosi. A rizici se najpre tiču pogrešno odsviranih tonova i metrički neprecizno izvajanih fraza, što je u njegovoj interpretaciji ponekad moglo da se primeti. Ovaj umetnik se nije štedeo ni u izboru tempa, pa je tako čak i one laganije, lirske stavove znao da izvede nešto brže nego što bi to možda bilo uobičajeno. Zbog toga bi za nečiji ukus njegov pristup mogao da deluje i pomalo sirov, a to se naročito odnosilo na interpretaciju pojedinih Šopenovih mazurki.
Uz sve navedene mane, Pohanovski je ipak pokazao mnogo kvaliteta. Koncert za violinu i orkestar Rajnholda Gliera spada u red briljantnih ostvarenja kakve su komponovali Bruh ili Čajkovski, pa se čini da su neki njegovi delovi omaž pomenutim autorima. Trajanja oko dvadeset minuta, koncert od violiniste iziskuje tehničku spretnost i intenzivan volumen tona neophodnog za održavanje bezbrojnih melodijskih smenjivanja. Što se tonske siline i snažne akcentuacije tiče, u sviranju Pohanovskog toga nije nedostajalo, pa se činilo i da je sala Gvarnerijusa bila isuviše mala da primi zvučni sadržaj nadograđen pokretljivom i gustom klavirskom deonicom.
Slično je bilo i u izvođenju virtuoznih komada kao što su recimo aranžmani pesme Cecilija Riharda Štrausa, klavirskog komada Skerco-emprompti Edvarda Griga, stav iz klavirske svite Moja majka guska naslova Ples i scena sa vretenom Morisa Ravela, Badineri Johana Sebastijana Baha, Tango Režin Vijenjavske ćerke Henrika Vijenjavskog poznate pod pseudonimom Poldovski i Igra goblina Antonija Bacinija.
Bacajući potezi, glisanda, trzaji, snažna akcentuacija i naglašen ton − sve ono što smo voleli kod velikih violinista XX veka u izvesnoj meri poseduje i Pohanovski koji nije jedan od onih umetnika koji bi nauštrb perfektne tehnike, zanemario ono što u interpretaciji pripada domenu subjektivnog. Sloboda u kreiranju širokih rubata i neskrivenost bilo kog segmenta njegove interpretacije, ovog violinistu čini sugestivnim tumačem briljantnih virtuoznih komada od kojih neki predstavljaju aranžmane, uglavnom klavirskih kompozicija. Kroz sviranje Olega Pohanovskog publika je zapravo mogla da se podseti onih vremena kada je rizik predstavljao sastavni deo izvođaštva i kada se subjektivni pristup interpretaciji mnogo više cenio od pukog perfekcionizma sa kojim muzičar tog vremena nije mogao da se nazove velikim, ukoliko je ta osobina bila jedini njegov kvalitet.
