Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Simfonijski orkestar RTS, Aleksandar Kojić dirigent i Dragan Đorđević Suzuki violončelo, 21. IX 2023.
Prvi ovogodišnji koncert Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije protekao je veoma uspešno. I u prethodnoj sezoni, očigledno je bilo da ansambl izvrsno reaguje na novosadskog dirigenta Aleksandra Kojića. Smireni pokreti i očigledna harizma koju poseduje, doveli su do toga da svaki put kada se nalazi za dirigentskim pultom našeg orkestra, publika može da uživa u ponuđenim interpretacijama. Ako ovome pridodamo gostovanje violončeliste jedinstvenog tona i vrhunske tehnike Dragana Đorđevića, onda je zadovoljstvo zaista bilo kompletno.
Koncert je započeo sa četiri odabrana stava iz svite Aladin danskog kompozitora Karla Nilsena. U pitanju je jedna od onih figura romantizma koja bi mogla da se podvede pod nacionalnu školu, iako su njegovi dometi ipak mnogo manji nego kod Edvarda Griga ili Jana Sibeliusa. Tako su i stavovi Nilsenove svite delovali pomalo naivno, ali uz dobro dočarane karaktere orijentalnih plesova. Već u ovim jednostavno koncipiranim stavovima, očigledna je bila dobra korelacija između duvačkog i gudačkog dela ansambla. Naročito bi trebalo pohvaliti deonicu limenih duvačkih instrumenata, sa fanfarama truba koje su blistale u punom sjaju.
Izvođenje Simfonije broj 2 Jana Sibelijusa verovatno da dirigentima predstavlja izuzetan izazov zbog fragmentarne forme i neprestanih zaustavljanja muzičkog toka i njegovog ponovnog pokretanja, koja zapravo služe za suptilna dramaturška poigravanja. A za postupna podizanja dinamičkih i artikulacionih nivoa dirigentu je potreban dobro uvežban orkestar. I zaista, sviranje ansambla kao da je bilo podstaknuto širokim Kojićevim pokretom kojim je uspevao da od četiri stava ovog dela dobije formalno izgrađenu celinu bez šavova. Dinamičko uzdizanje naročito je uzbudljivo delovalo u laganom, drugom stavu simfonije, uz aktivno učešće drvenih duvačkih instrumenata potpomognutih preciznim hornama koje bi trebalo pohvaliti zbog izuzetnog angažmana tokom izvođenja ovog Sibelijusovog dela. Uzburkani skercozni stav doneo je vihor u kome su se jasno razaznavale orkestarske deonice pokretljivih gudačkih instrumenata. Poenta i ključno značenjsko ostvarenje celokupnog dela odvija se u finalu, svojevrsnoj apoteozi koja donosi postupno uzdizanje celokupnog muzičkog pokreta. Dirigent Kojić je uspeo da ostvari uzornu vertikalnu zvučnu sliku u kojoj je ostinato basovih i sjajni zvuk limenih duvačkih instrumenata slušaoce mogao da dovede do stanja ekstatičnosti. U tom smislu, besmisleno bi bilo pominjati sitne greške u tumačenju notnog teksta, pa bismo mogli da kažemo da smo mogli da prisustvujemo jednom od najboljih izdanja Simfonijskog orkestra u poslednje vreme.
Koncert za violončelo i orkestar Edvarda Elgara je sa svakog izvođačkog aspekta krupan zalogaj i zbog toga je veliko zadovoljstvo mogla da izazove već sama činjenica da će ovo delo biti izvedeno od strane violončeliste Dragana Đorđevića. Pretežno lirski usmeren koncert izgrađen od melodija koje u sebi nose poseban naboj, od samog izvođača zahteva veštinu kreiranja širokih fraza koje se u neprestanom nizu produžavaju i nadovezuju jedna na drugu. Đorđević je upravo poznat po umeću podsticanja melodijskog pokreta čiji je glavni kvalitet ton snažnog intenziteta koji kao da se iz neke dubine širi duž cele sale. Bivajući preplavljeni zvučnom silinom čija glavna odlika je probojnost, čak i u izrazito lirskim delovima koncerta, publika je takve utiske mogla da pretvori u snažan emocionalni doživljaj. Iako je početak Elgarovog koncerta po sebi upečatljiv, interpretacija Đorđevića je takva da celokupna pažnja u svakom trenutku biva usmerena ka praćenju melodijskih pokreta podstaknutih i inače izvrsno ostvarenom orkestracijom. U takvoj zvučnoj konstelaciji, čak je i picikato solističkog instrumenta delovao kao svojevrsni emocionalni okidač. Izvrsna izvođačka tehnika soliste pokazana je u brzim pasažnim pokretima naročito istaknutim u finalu. Međutim, ovako dobra interpretacija Đorđevića ne bi bila tako upečatljiva da nije bilo i izvrsne saradnje sa dirigentom Kojićem koji je precizno rukovodio Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije. Tek u ponekim momentima upadi ili završeci fraza koji su se odvijali istovremeno sa deonicom violončela nisu bili suptilno izvedeni, ali ipak, zaista bi trebalo da se pohvali nedvosmisleno jasna zvučna postavka u kojoj je svaka od orekstarskih deonica bila na svom mestu. Dragan Đorđević je jedan od onih umetnika koji je uspeo da sopstvenu rasnu muzikalnost i izvrsnu izvođačku tehniku uskladi sa onim što bi svaki umetnik vremenom trebao da nauči ako bi sebe želeo da smatra zrelim izvođačem, a tiče se gradnje ukupne dramaturgije dela. Tu do izražaja dolazi i znanje koje je kod ovog izvođača očigledno, kao i mnoštvo psiholoških faktora, od korišćenja memorije do kontrole emocionalnog kapaciteta celokupnog umetnikovog bića. Po svemu navedenom, mirne savesti mogli bismo da kažemo da je Dragan Đorđević po svemu izuzetan umetnik.
Na kraju ove analize, trebalo bi da Simfonijskom orkestru poželimo što više dobrih koncerata kao što je bio ovaj sa dirigentom Aleksandrom Kojićem, koji je očigledno pronašao ključ koji otvara vrata razumevanja sa pomenutim ansamblom. Već je i sasvim očigledno da dobri koncerti sa ovim umetnikom nisu slučajnost, što najzad, govori i o njegovim izuzetnim kompetencijama. Poslednji koncert Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije bio je jedan od onih kada su se svi faktori koji čine dobru interpretaciju spojili u jedno.
