Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Zubin Mehta i Beogradska filharmonija, 20. VI 2023.
Gostovanja svetski poznatih dirigenata sa Beogradskom filharmonijom sasvim prirodno, nose u sebi posebnu draž. Sigurno da u svakom orkestru postoji ushićenje prilikom nastupa sa velikanima kakav je Zubin Mehta, ali se čini da je količina naboja koja je vladala na sceni Kolarčeve zadužbine zaista jedinstven slučaj. Nije ni čudo, jer već dugi niz godina ovaj dirigent predstavlja ogromnu podršku orkestru: od nabavke instrumenata do organizacije turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, a uz to, Mehta otvoreno hvali sviranje našeg ansambla.
Rođen 1936. godine u Bombaju, Zubin Mehta se 1954. seli u Beč gde na Muzičkoj akademiji upisuje dirigovanje kod Hansa Svarovskog. Na takav način, on se uključuje u tradiciju velikih dirigenata koji su sa minucioznošću pristupali klasičnim interpretacijama, naročito simfonijama Ludviga van Betovena. Svarovski je bio učenik Feliksa Vajngartnera, dirigenta koji je bio jedan od poslednjih učenika kompozicije Franca Lista i koji je naročiti afinitet gajio prema delima koje je Zubin Mehta izveo sa Beogradskom filharmonijom: prema simfonijama Betovena među kojima je i sedma i prema Fantastičnoj simfoniji Hektora Berlioza.
Što se izvođenja Simfonije broj 7 u A duru op. 96 Betovena tiče, Mehta je odabrao za nijansu sporija tempa od onih koja bismo mogli da nazovemo uobičajenim, mada je takva tvrdnja u supštini sporna, jer su i Vivace, Allegretto, Presto i Allegro u ovoj interpretaciji zaista i bili ono što označavaju: u svakom vidu ispoljavanja navodili su na ples. Monumentalni uvod prvog stava doneo je i odličan zvuk tuti orkestra, koji je u nastavku prilično precizno interpretirao jednoobraznu ritmičku figuru koja u nekim izvođenjima usled neprestanog ponavljanja, preti da pređe u nešto drugo. U slučaju našeg orkestra, odstupanja su u tom smislu bila jedva primetna. Iako bismo podjednako mogli da pohvalimo sviranje svih deonica, na prvom mestu bismo istakli gudački deo ansambla koji je delovao poletno i angažovano. I ne samo to, već bismo mogli da izdvojimo dobro uobličen zvuk deonice viola na početku drugog stava, jer upravo takozvani „flah ton“ karakteriše mnoga izvođenja ovog dela. Zubin Mehta sa svojih osamdeset i sedam godina fizički je teško pokretan, ali je zaista impresivno bilo posmatrati odnos njegovog tela i pokreta palicom sa orkestrom iz kojih su proizilazili školski primeri betovenskih karaktera. Mogli bismo da kažemo i da je ceo taj veliki egzaltirani ples kao paradigma provučen kroz sva četiri stava zapravo delovao metafizički, kao da je sav iščišćeni zvuk bio uzdignut iznad fizičkog prostora i istorijskog poimanja vremena.
Kada su drveni duvački instrumenti u pitanju, morali bismo na prvom mestu da istaknemo stav Scena na polju Berliozove Fantastične simfonije u kome je dostignut plemeniti kamerni zvuk koji je započeo upečatljivo izvedenom melodijom engleskog roga kome se u nastavku priključuju i ostali instrumenti ove deonice. Kako to već biva, idilični arkadijski mir prekinut je zloslutnom grmljavinom celokupnog orkestra čija je zvučna postavka sve vreme bila uređena. Svaka, makar i najbanalnija analiza ovog dela morala bi da bude posvećena groteski koja se javlja u karikiranom izvođenju teme Dies Irae u stavu San o veštičjem poselu sa posebnom ulogom udaraljki, tremolima čak četiri timpana i zvonima kao i limenim duvačkim instrumentima od kojih značajnu ulogu imaju i dve tube. I na ovom mestu očekivanja, prema kojima drama i strah bivaju prevedeni u podrugljivost, bila su ispunjena.
Orkestar Beogradske filharmonije predvođen Zubinom Mehtom je na svom poslednjem koncertu ostvario izvođenje koje bismo i u tehničkom i u estetskom smislu mogli da okarakterišemo kao uzorno. Možda je sav svirački, značenjski i metafizički potencijal obe simfonije najbolje bio iskazan u interpretaciji prvog stava Berliozove simfonije simboličkog naziva Strasti u kome je bilo smešteno sve ono najbolje na šta smo ovom analizom ukazali.
