Ukoliko bismo u najkraćim crtama želeli da dočaramo interpretaciju ruskog pijaniste Andreja Korobeinikova, mogli bismo da kažemo da je u njegovom sviranju sveprisutna dinamičnost, u najširem i najužem značenju te reči. Naravno, osim što su muzičke forme po sebi dinamičke i kinetičke, ipak treba reći da je kod ovog pijaniste svaki vid naglašavanja podstaknut bez rezerve i do krajnjih granica.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je specifičan zbog tužnog događaja, iznenadne smrti nezamenljivog direktora ove institucije Ivana Tasovca. Šef dirigent orkestra Gabrijel Felc se zbog toga na samom početku koncerta obratio publici na srpskom jeziku i najavio da će umesto minuta ćutanja biti odsviran Valcer broj 2 Dmitrija Šostakoviča. Posle toga, ispred bine je iznešen transparent na kome je pisalo Beogradska filharmonija voli Tasu. Ovako nepretenciozno iskazivanje počasti Ivanu Tasovcu u potpunosti je bilo u duhu njegove ličnosti koja nije patila od formalizma. U nastavku, izvedena su dela Dmitrija Šostakoviča.
Otvaranje ovogodišnje koncertne sezone Beogradske filharmonije proteklo je u znaku ruske muzike i dvojice izuzetnih umetnika, dirigenta Džona Akselroda i pijniste Behzoda Abduraimova. Novina je i to što se orkestar iz sale Beogradse filharmonije u kojoj je nastupao u prošloj sezoni vratio u veliku salu Kolarčeve zadužbine. Puni orkestarski zvuk i kvaliteti našeg ansambla u ovoj većoj sali svakako su vidljiviji, a program koji je izveden, Svečana uvertira Dmitrija Šostkoviča, Klavirski koncert broj 2 Sergeja Prokofjeva i Simfonija broj 4 Petra Iljiča Čajkovskog, svakako zahteva prostor u kome bi kompleksna orkestracija sva tri dela došla do izražaja.
U srpskoj umetničkoj muzici orgulje kao instrument nisu zastupljene često, pa je tako koncert Maje Smiljanić Radić u crkvi Blažene Djevice Marije na Neimaru predstavljao retku priliku da se nešto od tog repertoara i čuje. Organizatori 21. međunarodnog festivala Dani orgulja potrudili su se i da domaća muzika bude zastupljena, pa smo tako mogli da čujemo dela Vere Milanković, Vladimira Tošića, Ivana Jevtića, Josipa Slavenskog i Vlastimira Trajkovića.
Koncert Plasida Dominga održan na prepunom stadionu Tašmajdan podsećao je na letnje operske koncerte koji naša publika uglavnom prati preko snimaka. Zbog odličnih izvođača među kojima je na prvom mestu bio ovaj veliki umentik, koncert je bio prihvaćen sa oduševljenjem.
Beogradski festival orgulja koji se ove godine održava po dvadeset i prvi put već ima zavidnu tradiciju. Iako je reč o malom festivalu, on je svih ovih godina nastavio da živi pre svega zbog dobre programske koncepcije, pa smo tako svake godine mogli da čujemo i neko značajno ime iz sveta orguljske umetnosti. Jedan od njih je Simone Veber, umetnik rođen 1983. godine, učenik čuvenog italijanskog orguljaša Lorenca Gijelmija koji je 2006. godine otvorio beogradski festival orgulja. Da je dostojan naslednik svog učitelja, Veber je pokazao izuzetnom interpretacijom zahtevnog programa sastavljenog od dela Kamija Sen Sansa i Franca Lista.
Манифестација Хорска сретања замишљена је као духовна академија и одржана је у Чачку и Овчар Бањи од 19. до 25. јула 2021. године. Током деведесетих година у Србији су актуелне биле чак четири духовне академије. Иако одржаване у време великих недаћа, тих година је још увек постојала свест о томе да непрофитабилне манифестације од којих би народ и држава имали корист, могу да се исплате тек после одређеног времена. Та корист је нематеријалне природе, али би друштву постављеном на здраве основе свакако требало да буде важно да ствара образоване и освешћене појединце. У овој години имали смо две духовне академије. Она у Сремским Карловцима је за свако поштовање и одржава се по двадесет и осми пут. Друга је управо ова о којој говоримо и захваљујући Министарству културе и информисања Републике Србије и Скупштини општине Чачак, као и донацијама приватних лица и предузећа, одржана је по први пут. Организатори Хорских сретања су удружење грађана Ирмос кога чине двоје људи: Ирена Чоловић и Немања Милетић.
Pisati o koncertima ljudi koje poznajete nemoguće je bez onoga što se naziva „sukob interesa“. Tako je i odbrana doktorskog projekta Dine Hadžiomerović, odnosno, koncert održan u sali Kolarčeve zadužbine, za pisca ovih redova predstavljao prijatno suočavanje sa sopstvenom istorijom studiranja na Fakultetu muzičke umetnosti. Zbog toga o Dininom koncertu ne želim da pišem iz ugla stručnjaka, jer to zaista ne bi bilo fer. Ono što su na ovoj odbrani svi mogli da čuju jeste činjenica da doktorandi koji studiraju na našem fakultetu, pa tako i Dina, suvereno vladaju formama dela koja interpretiraju. Naravno, kada kažemo forma, svakako se podrazumeva da tu ne mislimo na trodelne pesme i sonatne oblike. Naime, svirajući muziku ruskih kompozitora, Čajkovskog, Skrjabina, Balakirjeva i Rahmanjinova, Dina nam je predočila formalno uobličene iskaze, bilo da je reč o prirodnim pojavama (Godišnja doba Čajkovski), burnim treperinjima duše i metafizičkoj lirici (Skrjabin etide op. 8, Rahmanjinov Muzički momenti) ili atmosferi noći (Balakirjev Nokturno). Ovome bi trebalo pridodati i još jednu činjenicu vezanu za sviranje Dine Hadžiomerović, a reč je o sposobnosti isticanja kolorita. Podrazumeva se da student doktorskih studija poseduje dobru tehniku sviranja i nepotrebno bi bilo da se ta činjenica posebno ističe. Ono što je u svemu ovome najvažnije, zapravo je povod zbog koga je ovaj kratki tekst napisan. Srpska muzička pedagogija je i zvanično dobila još jednog profesora koji može da se pohvali vrhunskim obrazovanjem, za šta je u ovom slučaju zaslužan i mentor Maja Rajković. Dina Hadžiomerović se kao profesor klavira već dokazala velikim brojem dobrih i uspešnih đaka koji su posle srednje škole, učenje sviranja klavira nastavili na akademskom nivou. Zbog budućnosti ove zemlje i prosperiteta naroda koji živi na ovim prostorima, trebali bismo da podržimo ovakve poduhvate koji najčešće prolaze nezapaženo.
Jedan od najvećih flautista današnjice Denis Burjakov, beogradskoj je publici u dvorani Kolarčeve zadužbine priredio koncert na kome su mogli da se uvere u njegove kvalitete. Program koncerta bio je obiman i sastavljen od dela različitih epoha. Sa Burjakovim je nastupio pijanista Filip Milisavljević koji se odlično snašao u ulozi klavirskog saradnika.
Iako u razmatranju i ocenjivanju koncerta pijaniste Abisala Gergijeva neće biti uzimano u obzir da je on sin velikog ruskog dirigenta Valerija Gergijeva, ipak, moralo bi da se istakne da je to činjenica koju je nemoguće zaobići u bilo kom kontekstu. Rođen je 2000. godine u Sankt Peterburgu i završio je srednju muzičku školu pri Konzervatorijumu Sankt Peterburga Rimski-Korsakov. Trenutno je student na Konzervatorijumu Nove Engleske u Bostonu. U programu koncerta piše i da se usavršava sa pijanistkinjom Mirom Jevtić. Na koncertu u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, ovaj mladi umetnik izveo je kompozicije Franca Šuberta, Sergeja Rahmanjinova i Aleksandra Skrjabina.