Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Veče Filipa Glasa − Nemanja Stanković i Vladimir Milošević, 1. VI 2024.
Veče muzike Filipa Glasa održano u Sali Beogradske filharmonije, ostvareno je uz učešće dvojice izvanerednih muzičara – pijaniste Vladimira Miloševića i violončeliste Nemanje Stankovića. S obzirom na činjenicu da je koncert održan u okviru programa međunarodne konferencije Minimalistička prožimanja, repertoar je koncipiran stručno. Osmislila ga je Laura Emeri sa Emori univerziteta u Atlanti, uspevši da na reprezentativan način pokrije različite periode Glasovog stvaralaštva.
Prvi deo koncerta bio je posvećen klavirskoj muzici Filipa Glasa. Sasvim logično, na početku je izveden komad Opening iz kompozicije Glassworks. U pitanju je jedno od ranih ostvarenja iz 1981. godine u kome se kompozitor držao repetitivnih fraza i dopadljivih akordskih razlaganja. Slična je i Etida broj 2 iz 1995. godine, u kojoj Glas demonstrira umeće stvaranja meditativne atmosfere uz pomoć razlaganja akorada i svedenih melodijskih pokreta. Najveći izazov za pijanistu predstavlja strpljenje i zahtev da se u okviru najtiših dinamičkih odnosa ostane ujednačen. Rezultat takvog pristupa kod Miloševića bio je stvaranje hipnotičke atmosfere u koju se ulazilo preko izvanredno mekanog tona pijaniste.
Jedan od najimpresivnijih delova koncerta predstavljalo je izvođenje Etide broj 20 iz 2012. godine, kompozicije u kojoj se Glas oslobodio strogo koncipiranih repetitivnih fraza. U okviru sporijeg tempa i uz veće dinamičke razlike nego što je to bio slučaj u prethodnoj stvaralačkoj fazi, kompozitor stvara sopstveni romantizam. U maniru vrsnog pijaniste, Milošević je na sasvim jasan način istakao fraze, strukturno izgrađene tako da probijaju zatvorene okvire i stvarajući impresivne spone između njih. Vodeći slušaoca kroz neprekinutu razvojnu celinu, pijanista je iskazao smisao za kreiranje tona sa svojstvima koji su direktno vodili na put melanholije i iskonske tuge.
S druge strane, Glasova Etida broj 6 iz 1996. godine, bila je prilika da se kroz repetitivinost iskaže i virtuoznost, pa ako bismo govorili o briljantnom stilu s kraja XX veka, onda bismo za primer mogli da uzmemo upravo ovu etidu, koju je Milošević, kako i dolikuje, izveo pompezno i tehnički suvereno. Sve što smo već pomenuli važi i za ostale kompozicije izvedene u prvom delu koncerta, kao što je recimo komad I`m Going to Make a Cake iz filma Sati iz 2002. i Etide broj 2 i 5 iz 1995. i 1996. godine.
Drugi deo koncerta Vladimira Miloševića i Nemanje Stankovića počeo je jednim od retkih Glasovih ostvarenja posvećenih solo instrumentu koji nije klavir, a u pitanju je svita sastavljena od sedam pesama, Songs and Poems za violončelo solo iz 2007. godine. Nemanja Stanković je ovu kompoziciju predstavio kroz krajnje produbljen, često i mračan ton instrumenta. Ovaj umetnik je fascinirao sposobnošću da od melodijskih fraza istovremeno kreira i harmonsku pratnju. Glasovski romantizam iskazan je kroz dinamičke odnose koji su na najprirodniji mogući način pratili široke melodijske pokrete, ili su, s druge strane, dugačka kvazibahovska akordska razlaganja raspostranjena kroz velike lukove, tehnički izvedena jasno i uz čujnost svakog tona. Ne samo što je ovo, za interpretaciju izuzetno teško delo Stanković izveo besprekorno, već je kroz dvadeset minuta koliko traje izvođenje ovih sedam pesama, slušaoce sproveo kroz mnoštvo različitih karaktera od kojih je najblaža melanholija, a najsnažnija tragika. Pored Etide broj 20, predstavljanje kompozicije Songs and Poems bio je jedan od najsnažnijih doživljaja ostvarenih u toku koncerta posvećenom Filipu Glasu.
Da je programska koncepcija izuzetno osmišljena, govori i činjenica da smo posle ovako snažnog kovitlaca prisustvovali nekoj vrsti razrešenja koje su donele transkripcije tri meditativne Glasove kompozicije za violončelo i klavir. U pitanju su The Poet Acts iz filma Sati čiju transkripciju je priredio Miloš Bralović, Metamorfoze 2 i stav Closing iz svite Glassworks sa transkripcijama Laure Emeri. Već sam susret dvojice izvrsnih umetnika govori o tome kakvoj smo interpretaciji mogli da prisustvujemo. Smireno i uzvišeno, Vladimir Milošević i Nemanja Stanković doveli su publiku do razrešenja snažnih afektivnih borbi, još jednom potvrđenog izvođenjem na bis komada Ogledalo u ogledalu Arva Perta. Tako je, s obzirom na karakter kompozicije, na najlogičniji mogući način završeno veče muzike Filipa Glasa koje ostaje za pamćenje.
