Prepuna sala Doma vojske u kojoj nije bilo dovoljno mesta za sedenje, bila je pokatelj da je koncert nazvan Neoklasični delovao atraktivno. Program je bio koncipiran tako da je mogao da odgovori na zahteve šire slušalačke publike, pa smo mogli da čujemo i aranžmane za orkestar i klavir popularnih Betovenovih kompozicija − prvog stava Mesečeve sonate i komada Za Elizu u izvođenju pijanistkinje Nevene Živković.
Trio Corda je sastav koga čine Una Stanić violina, Nemanja Stanković violončelo i Vladimir Milošević klavir. Njihov koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine bio je jedan od retkih na kome smo mogli da čujemo romantičarski repertoar protumačen u saglasju sa potrebama savremenog čoveka, a to se najpre odnosi na različite vidove projavljivanja lirike. Danas bismo sa mnogo strana mogli da čujemo da je istinska osećajnost u odnosu na ušećerenu industrijalizovanu liriku koju nude fabrike za proizvodnju svega što je na prodaju osnovna egzistencijalna potreba svake ličnosti. U tumačenju trija Korda ona je zaista mogla da bude sentimentalizovana, transcendentna, dramatizovana, nostalgična, ali je činjenica da nije ulepšana, već je izvučena iz nematerijalnih sfera donoseći ono što nazivamo uzvišenim, čistim ili estetskim. I to u pravim značenjima tih epiteta, bez nepotrebnih otklona ili uz opravdavanje njihovog postojanja.
Pored dobre interpretacije, tajna svakog uspešnog koncerta leži i u vešto izabranom programu. I zaista, upadajući u teatarsku atmosferu scene Narodnog pozorišta „Raša Plaović“ kojoj poseban štimung daje osvetljenje, bivate pripremljeni na predstavu u kojoj će glavni akter biti nostalgija sa onoliko lica, koliko je i numera na repertoaru. Recept za ovakvo veče činile su igre i melodije koje su često na tragu onoga što se opštim terminom naziva popularna muzika, a u pitanju su bile kompozicije srpskih savremenih kompozitorki Vere Milanković, Dragane Jovanović, Ivane Stefanović i Milane Stojadinović Milić. Njihova dela slušali smo u izvođenju dve mlade pijanistkinje koje čine duo KaNa, Katarine Čolaković i Natalije Ivić.
Albumi klasične muzike domaćih izvođača nisu tako česta pojava, ali, s druge strane, u poslednje vreme često smo svedoci kvalitetnih izdanja. Upravo takvim kompakt diskom mogli bi da se pohvale članovi Novosadskog duvačkog kvinteta koga čine Ksenija Mijatović Korom flauta, Veronika Antunović Marić oboa, Kristijan Boroš klarinet, Goran Marinković fagot i Mirko Marić horna. Izdavač je Muzika klasika, a u skladu sa nazivom Šarm francuske muzike, predstavljene su kompozicije za duvački kvintet Kamin kralja Renea Darijusa Mijoa iz 1939, Tri kratka komada Žaka Ibera iz 1930. i Duvački kvintet Pola Tafanela iz 1876. godine.
Majski trio, kamerni ansambl koji je otvorio ovogodišnji Čelo fest, sastavljen je od predstavnika porodice velikana muzičke scene violončeliste Miše Majskog. Pored njega, sastav čine i Mišinih dvoje dece, violinista Saša Majski i pijanistkinja Lili Majski. Program je bio sastavljen od dva zahtevna trija, Bramsovog broj 1 u H duru iz opusa 8 i Šostakovičevog broj 2 u e molu opus 67. Pored toga, Mišu i Sašu smo mogli da čujemo i kao soliste.
Trilogija Trivium je projekat ruske pijanistkinje Marine Hudih koja odnedavno živi u Beogradu. Prvi od tri zamišljena koncerta nosio je naziv Musica Sacra i ovaj događaj bio je neka vrsta performansa uz sintezu zvuka prepariranog klavira, učešće rusko-srpskog plesnog hora i specijalan dizajn svetla. Izvođena su dela savremenih kompozitora Džuliusa Istmena, Dejvida Langa i Hajnera Gebelsa, kao i same pijanistkinje.
Violinista Najdžel Kenedi poznat je po tome što je jedan od prvih umetnika koji je pokušao da prevaziđe stroge nepisane konvencije koje se odnose na ponašanje klasičnih muzičara na sceni. I ne samo to, on je pionir uvođenja postulata pop estetike u svet umetničke muzike. Tako recimo, na scenu izlazi u dresu svog omiljenog fudbalskog kluba Aston Vile, ili, umesto lakovanih crnih cipela, pažnju privlači šarenom obućom. Činjenica da se pred beogradskom publikom pojavio sa šoljom čaja u jednoj i violinom u drugoj ruci i da se sve vreme auditorijumu neposredno obraćao izgovarajući šale i anegdote govori o iskrenosti, upravo zbog toga što je i sama njegova interpretacija baš takva. Stoga bi kratka analiza njegovog koncerta mogla da bude usmerena prema objašnjenju navedene teze.
Koncertno veče na kome se nalaze dva obimna dela Dmitrija Šostakoviča, Koncert za violinu i orkestar broj 1 u a molu i Simfonija broj 7 u C duru Lenjingradska, zahteva veliku koncentraciju slušalaca. Ne samo što su u okviru žanrova kojima pripadaju ove kompozicije monumentalne, već i poseduju složenu dramaturgiju i postavljaju izuzetne zahteve pred izvođače. Crnogorski simfonijski orkestar kojim je dirigovao Bojan Suđić, beogradskoj publici se predstavio kao uvežban ansambl čiji vođa odlično poznaje složenu značenjsku strukturu dela koje izvodi, dok bismo nastup violiniste Romana Simovića sa punim pravom mogli da okarakterišemo kao spektakularan.
Poslednji nastup Beogradske filharmonije bio je posvećen muzici slovenskih autora, tačnije, srpskih i ruskih. Programska koncepcija ukazivala je na to da iz više razloga, koncert ovog ansambla nikako ne bi trebalo da se propusti. Prvi razlog je ekskluzivno izvođenje simfonijske poeme Na selu Stevana Hristića. Drugi razlog je simfonijski deo koncerta posvećen odlomcima iz baleta Romeo i Julija Sergeja Prokofjeva, pa smo tako najpopularnije stavove ovog i inače poznatog dela, mogli da čujemo u malo drugačijim verzijama od onih na kakve smo navikli u dve svite. I najzad, zvezda večeri bio je pijanista Denis Kožukin koji je izveo Koncert za klavir i orkestar broj 4 Sergeja Rahmanjinova, delo koje se retko nalazi na koncertnim repertoarima. Za dirigentskim pultom bio je Džaume Santonja, trenutno glavni gostujući dirigent Simfonijskog orkestra iz Milana.
Prvi ovogodišnji koncert Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije protekao je veoma uspešno. I u prethodnoj sezoni, očigledno je bilo da orkestar izvrsno reaguje na novosadskog dirigenta Aleksandra Kojića. Smireni pokreti i očigledna harizma koju poseduje, doveli su do toga da svaki put kada se nalazi za dirigentskim pultom našeg orkestra, publika može da uživa u ponuđenim interpretacijama. Ako ovome pridodamo gostovanje violončeliste jedinstvenog tona i vrhunske tehnike Dragana Đorđevića, onda je zadovoljstvo zaista bilo kompletno.