Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika za uživanje u latinoameričkim ritmovima i plesovima, ali i u svetlim orkestarskim bojama. Upravo po svojstvu bogate orkestracije, mogli bismo da u istu ravan svrstamo dela Džordža Geršvina, savremenog urugvajskog kompozitora Efraina Ošera i Igora Stravinskog.
Ruska pijanistkinja Aleksandra Dovgan rođena je 2007. godine a svoje znanje i umeće duguje pedagoškoj praksi Akademiji Centralne muzičke škole pri Moskovskom državnom konzervatorijumu gde je studirala kod Mire Marčenko. Poslednjih godina dosta nastupa u najprestižnijim evropskim salama, pa se njen koncert u okviru Stenvej sezone u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine desio u pravo vreme. Muzička karijera ove mlade umetnice je u usponu i sasvim je moguće da će u narednim decenijama iz mlade pijanističke zvezde izrasti u respektabilnog izvođača.
Muzička produkcija Radio televizije Srbije u poslednje vreme očigledno pokušava da stekne novu publiku, a to se čini popularnijim koncertnim repertoarima koji bi mogli da privuku i pripadnike mlađe generacije. Tako je i na poslednjem koncertu Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije kojim je dirigovao Bojan Suđić, Velika sala Kolarčeve zadužbine bila skoro puna. Domaća publika je oduvek dobro reagovala na muziku Sergeja Rahmanjinova, a njemu su pridodati i popularni komadi Džordža Geršvina i Lenarda Bernštajna. Izabrani su i izvrsni solisti, mlada pijanistička zvezda u usponu pijanista Bogdan Dugalić i trubač Big Benda Radio televizije Srbije Marko Đorđević.
Simfonija broj 7 Gustava Malera verovatno da spada u red interpretativno najzahtevnijih dela posvećenih simfonijskom orkestru. Možda je i to jedan od razloga zbog kojeg je Gabrijel Felc ostavio ovu kompoziciju kao poslednju kojom je kompletirao sva izvođenja Malerovih simfonija sa Beogradskom filharmonijom. On i inače ima afinitet prema simfonijama ovog autora, pa je tako 2010. godine sa Štutgarskom filharmonijom snimio komplet ovih dela.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je sastavljen od kompozicija koje su asocirale na Budimpeštu, kao još jedan od gradova koji je uticao na programsku koncepciju koncerata u ovoj sezoni. Ovog puta, u potpunosti smo mogli da se uverimo u kvalitete ansambla koji je izveo tri orkestarske kompozicije iz tri različite epohe. Da stvar bude još bolja, u pitanju su reprezentativna dela visokih stilova koja predstavljaju: klasicizma u Simfoniji broj 81 u G duru Jozefa Hajdna, romantizma u simfonijskoj poemi Prelidi Franca Lista i modernizma u Muzici za gudače, udaraljke i čelestu Bele Bartoka.
Program koncerta Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije posvećenog francuskim autorima, Kamiju Sen Sansu, Žilu Masneu i Sezaru Franku, u velikoj meri bio je prožet popularnijim delima. U prvom delu koncerta, u nizu su se jedna za drugom smenjivale poznate i dopadljive melodije, što kod publike može da dovede do zasićenja, a izvođače dovodi u iskušenje da pređu granicu dobrog ukusa. Ipak, vođa ansambla Bojan Suđić je uspeo da održi izvestan nivo i da zapravo pokaže da su popularne kompozicije za violinu i orkestar, poput simfonijske poeme Ples smrti Sen Sansa i Meditacije iz opere Tais Masnea ipak umetnička dela.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je posvećen simfonijskoj muzici. Bila je to odlična prilika da se kao na dlanu vidi sve ono što trenutno čini takozvani „zvuk orkestra“. Ovaj termin ne bi trebalo da se odnosi samo na konstelaciju deonica u vertikalnoj postavci, veštinu sviranja i tačnost njihovih upada, već se tiče i mogućnosti gradnje onih muzičkih segmenata koji se nazivaju stilom, značenjem ili naaracijom. Idealna prilika za iskazivanje svih potencijala ansambla, upravo je bio koncert na kome su izvedene Simfonija broj 4 u d molu Roberta Šumana i Simfonija broj 7 u E duru Antona Bruknera.
iše je razloga zbog kojih bismo pijanistički resital Miloša Mihajlovića održan u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine mogli da okarakterišemo kao događaj koji će se pamtiti. U pitanju je umetnik koji od mladih dana izaziva pozornost publike, jedan od onih koji slušaoca uvlači u svoj svet već posle nekoliko odsviranih tonova. Tako je bilo i na ovom koncertu, pa se stekao utisak da je duže Mihajlovićevo odsustvo sa scene bila tek mala pauza. Drugi razlog je izbor programa koji bi mogli da iznesu samo vrsni pijanisti. Četiri Skerca Frederika Šopena i Slike sa izložbe Modesta Musorgskog odsvirani su bez pada koncentracije, u jednom dahu.
Šlomo Minc je svetski poznat izraelski violinista rođen 1957. godine. Njegove godine govore o tome da bi što se sviranja tiče itekako još uvek mogao da bude u formi. Međutim, veliki violinista danas je samo bleda senka onog virtuoza koga znamo iz osamdesetih godina XX veka. Na koncertu sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom opredelio se za Koncert za violinu i orkestar u a molu Antonjina Dvoržaka, delo koje je je 1987. godine snimio za Dojče gramofon, zajedno sa Berlinskom filharmonijom i dirigentom Džejmsom Levinom. S druge strane, imali smo izvrsnog dirigenta Leopolda Hagera i dobro uvežban Vojvođanski simfonijski orkestar. Dirigent rođen 1935. godine, takođe je jedna je od značajnijih izvođačkih figura druge polovine XX veka koji se proslavio vođenjem Simfonijskog orkestra Radio televizije Luksemburga od 1981. do 1996. godine. Vitalnost i titansku snagu pokazao je rukovodeći izvođenjem Simfonije broj 2 u D duru Johanesa Bramsa u drugom delu koncerta.
Ove godine navršava se jubilej − stotinu pedeset godina od rođenja klasika srpske muzike Stanislava Biničkog i osamdeset godina od njegove smrti. Ova značajna godišnjica obeležena je nastupom Hora Radio televizije Srbije sa repertoarom koji je predstavljao reprezentativan presek njegovog opusa, o čemu smo dosta toga mogli da čujemo od muzikološkinje Ivane Neimarević. Šansu da nastupi na celovečernjem koncertu dobio je talentovani student osnovnih studija odseka za dirigovanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu Jakov Milutinović.