Govoreći o koncertu turskog pijaniste Fazila Saja, kao najvažniju činjenicu vezanu za interpretaciju ovog umetnika trebalo bi pomenuti njegovu otvorenost prema publici. Uopšteno govoreći to bi moglo da znači svašta, a najkonkretnije rečeno, ovaj pijanista poseduje retku osobinu da sopstvenom interpretacijom direktno prenosi svaki unutrašnji pokret bića koji je nemoguće razdvojiti od materijalnih i nematerijalnih svojstava muzike koju svira. Nemogućnost ovakvog razdvajanja uostalom i jeste smisao svakog umetničkog akta, pa bismo u tom smislu mogli da se setimo napisa Eduarda Hanslika o tome kako je muzika „zvučanjem pokrenuta forma“. I zaista, sve što smo znali o formama kompozicija koje su bile na repertoaru koncerta pada u vodu, jer se čini da je udahnuti sadržaj samo u tom jedinstvenom momentu interpetacije i nikada više takav kakav jeste. Sajove „ozvučene forme“ zaista postaju živi organizmi koji su u direktnom kontaktu sa bogatom unutrašnjošću pijaniste, a pri svemu tome, one su bez ikakve zadrške usmerene prema slušaocu.