Poslednji koncert u ovogodišnjoj Steinway sezoni bio je rezervisan za ruskog pijanistu Dmitrija Aleksejeva. U pitanju je umetnik iz generacije Micuko Učide i Andraša Šifa, ispred kojih je bio na međunarodnom takmičenju pijanista u Lidsu 1975. godine kao prvi pobednik koji dolazi iz Sovjetskog Saveza. Jedan od velikih pijanista druge polovine XX veka, Aleksejev nas je podsetio na neka od interpretativnih načela tog perioda.
Orkestar Beogradske filharmonije u ovoj sezoni, ne prestaje da nas iznenađuje dobro koncipiranim programima, kvalitetetnim izvođačima i interpretacijama. Program poslednjeg koncerta bio je podređen južnokorejskom pijanisti Sonoku Kimu. U prvom delu izveden je Koncert za klavir i orkestar broj 27 u B duru Volfganga Amadeusa Mocarta, dok smo u nastavku mogli da čujemo Simfoniju broj 2 Doba strepnje za klavir i orkestar Lenarda Bernštajna. Orkestrom je dirigovao šef dirigent Gabrijel Felc.
Ciklus izvođenja svih sonata Ludviga van Betovena pijanista Aleksandar Madžar je nastavio logično koncipiranim programom. Ovog puta, na repertoaru su se našle dve rane sonate koje predstavljaju vrhunac njegove prve kompozitorske faze, barem kada su klavirske sonate u pitanju. To su sonate nastale 1800. i 1801, br. 11 op. 22 u B duru i br. 12 u As duru izvedene obrnutim redosledom. Izvođenjem sonate br. 29 op. 106 u B duru poznatije kao Hamerklavir nastale u poslednjoj kompozitorskoj fazi 1818. godine, Madžar je razotkrio razlog zbog koga je na repertoar stavio prve dve sonate, naročito onu ranu u B duru.
Programska koncepcija poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije bila je za svaku pohvalu. Sve izvedene kompozicije u najširem smislu ukazivale su na sferu religijskog, a pod tim možemo da podrazumevamo i prikaz metafizičkog zla oličenog u liku jednog od omiljenih romantičarskih junaka, Geteovog Fausta. Tako su prve dve kompozicije na repertoaru bile dve Faust uvertire, jednu od Riharda Vagnera, drugu od Roberta Šumana. Sledilo je izvođenje kompozicije Pietà savremenog nemačkog kompozitora Kristijana Josta. Drugi deo koncerta bio je rezervisan za remek delo simfonijske muzike XX veka koje retko možemo da čujemo na koncertnim podijumima – Liturgijsku simfoniju Artura Honegera, dok je na samom kraju izvedena Tokata i fuga u d molu Johana Sebastijana Baha u aranžmanu Leopolda Stokovskog – kao što znamo, Bahova muzika, a naročito orguljska i polifona, po sebi nosi religijsku konotaciju.
Ukoliko redovno pratite Stenvej sezonu, mogli ste da steknete uvid u to kako savremena svetska pijanistička scena izgleda. Zahvaljujući ovom izuzetnom poduhvatu, mogli smo da vidimo ko su zvezde u usponu ali i da se upoznamo sa interpretacijama mnoštva velikih imena pijanizma. Impresivan niz umetnika koji su nastupili u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u okviru Stenvej sezone upotpunjen je nastupom Valentine Lisice. U pitanju je umetnica koja je ogromnu popularnost stekla preko Youtube-a, da bi potom izgradila zavidnu svetsku karijeru. Da bismo uopšte shvatili fenomen popularnosti ove pijanistkinje, njenu interpretaciju bismo trebali da posmatramo kroz kontekst epohe u kojoj živimo.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika da se čuju i retko izvođena dela savremene ruske kompozitorke Sofije Gubajduline, kao i pomalo zaboravljenog velikana prve polovine XX veka Antona Veberna. Posebno iznenađenje koncerta predstavljalo je vokalno-instrumentalno delo Volfganga Amadeusa Mocarta. U pitanju je Misa u c molu u čijem je izvođenju bio angažovan i Češki filharmonijski hor iz Brna sa solistima iz inostranstva. Što se repertoarske koncepcije tiče, u kontekstu dosadašnjih koncerata našeg ansambla, ovakav izbor predstavljao je pozitivan iskorak.
U poslednje vreme, često smo svedoci izvođenja muzike srpskog kompozitora i akademika Ivana Jevtića i to uglavnom instrumentalnog opusa. Koncert na kome su izvedene njegove solo pesme bila je odlična prilika za upoznavanje sa vokalnim opusom ovog autora. U tu svrhu, odabrani su izvrsni izvođači – sopran Evgenija Jeremić i pijanistkinja Natalija Mladenović.
Program koncerta Beogradske filharmonije mogao bi da se okarakteriše kao prijemčiv, iako na repertoaru nisu bili takozvani hitovi klasične muzike. Simfonijska poema Ostrvo smrti Sergeja Rahmanjinova i Simfonija broj 1 u e molu Jana Sibelijusa dela su poznih romantičara nastala na prelazu iz XIX u XX vek, a zajednički su im ogromni zvučni intenzitet sproveden kroz talasasta kretanja, što kod slušaoca može da izazove snažan emocionalni odgovor. Pored sjajnog mladog španskog dirigenta Džaume Santonje, publika je mogla da sluša i jednog od najperspektivnijih pijanista mlađe generacije. U pitanju je Andrej Korobejnikov, umetnik koji se beogradskoj publici nedavno predstavio klavirskim resitalom. Ovog puta, izveo je Klavirski koncert broj 1 Dmitrija Šostakoviča, kompoziciju koja spada u red „lakših“ njegovih dela, svojevrsnih stilskih vežbi kakve su recimo Gudački kvartet broj 1 ili Simfonija broj 9.
Govoreći o koncertu turskog pijaniste Fazila Saja, kao najvažniju činjenicu vezanu za interpretaciju ovog umetnika trebalo bi pomenuti njegovu otvorenost prema publici. Uopšteno govoreći to bi moglo da znači svašta, a najkonkretnije rečeno, ovaj pijanista poseduje retku osobinu da sopstvenom interpretacijom direktno prenosi svaki unutrašnji pokret bića koji je nemoguće razdvojiti od materijalnih i nematerijalnih svojstava muzike koju svira. Nemogućnost ovakvog razdvajanja uostalom i jeste smisao svakog umetničkog akta, pa bismo u tom smislu mogli da se setimo napisa Eduarda Hanslika o tome kako je muzika „zvučanjem pokrenuta forma“. I zaista, sve što smo znali o formama kompozicija koje su bile na repertoaru koncerta pada u vodu, jer se čini da je udahnuti sadržaj samo u tom jedinstvenom momentu interpetacije i nikada više takav kakav jeste. Sajove „ozvučene forme“ zaista postaju živi organizmi koji su u direktnom kontaktu sa bogatom unutrašnjošću pijaniste, a pri svemu tome, one su bez ikakve zadrške usmerene prema slušaocu.
Na ovogodišnjem 18. međunarodnom festivalu čembala, mogli smo da čujemo dvoje perspektivnih i mladih umetnika: Dušana Toromana iz Srbije i Anu Mariju Krajnc iz Slovenije. Dušan Toroman je čembalista koji se u poslednje vreme istakao odličnim interpretacijama. Jedan je od onih koji pored čembalističke škole, poseduje odličnu pijanističku osnovu, pa je tako, posle studija klavira u klasi profesora Aleksandra Šandorova sviranje na čembalu usavršio na Konzervatorijumu Đoakino Rosini u Pezaru i na brojnim majstorskim kursevima.