Romantizam kao veliki narativ jednu od najpotpunijih revizija dobio je u interpretaciji Ive Pogorelića. I već kod ove prve rečenice morali bismo da zastanemo jer bi moglo da se postavi pitanje da li revizijom možemo nazvati dekonstrukciju, mada pisac ovih redova smatra da je ovaj umetnik, pored revizije ili dekonstrukcije, romantizam najpre „oslobodio“. Pod ovim bi se konkretno podrazumevalo oslobađanje romantičarskih iskaza od naslaga pijanističkih kanona XX veka, od tragova afektivnog, podvučenog, naglašenog, od svega za šta sam Pogorelić smatra da je nepotrebni dodatak. U svoj toj slivenosti fraza Šopenove muzike ipak je bilo šavova ali ne i naglih prekida, pa su se tako značenjske celine pretapale jedna u drugu. Zbog toga se stekao utisak da više od dekonstrukcije i svođenja Šopenovog značenjskog svemira na puke označitelje, romantizam ovog kompozitora Pogorelić vraća tamo gde je oduvek pripadao – zaboravljenom svetu romantične umetnosti kakvom je zamišlja sam umetnik.