Usred konstantne preplavljenosti informacijama na društvenim mrežama, sve veći izazov postao je kako doći do kvalitetnog muzičkog sadržaja. Uprkos tome i dalje je moguće da se otkrije nešto sveže i obećavajuće. Prošle nedelje sam sasvim iznenada, naleteo na objavu koja mi je momentalno privukla pažnju – izvesni londonski Art rock bend, 25. februara izdao je svoj debi album.
Ukoliko redovno pratite Stenvej sezonu, mogli ste da steknete uvid u to kako savremena svetska pijanistička scena izgleda. Zahvaljujući ovom izuzetnom poduhvatu, mogli smo da vidimo ko su zvezde u usponu ali i da se upoznamo sa interpretacijama mnoštva velikih imena pijanizma. Impresivan niz umetnika koji su nastupili u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u okviru Stenvej sezone upotpunjen je nastupom Valentine Lisice. U pitanju je umetnica koja je ogromnu popularnost stekla preko Youtube-a, da bi potom izgradila zavidnu svetsku karijeru. Da bismo uopšte shvatili fenomen popularnosti ove pijanistkinje, njenu interpretaciju bismo trebali da posmatramo kroz kontekst epohe u kojoj živimo.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika da se čuju i retko izvođena dela savremene ruske kompozitorke Sofije Gubajduline, kao i pomalo zaboravljenog velikana prve polovine XX veka Antona Veberna. Posebno iznenađenje koncerta predstavljalo je vokalno-instrumentalno delo Volfganga Amadeusa Mocarta. U pitanju je Misa u c molu u čijem je izvođenju bio angažovan i Češki filharmonijski hor iz Brna sa solistima iz inostranstva. Što se repertoarske koncepcije tiče, u kontekstu dosadašnjih koncerata našeg ansambla, ovakav izbor predstavljao je pozitivan iskorak.
Što se ruske simfonijske muzike tiče, dirigent Bojan Suđić je prema njenom izvođenju oduvek gajio posebnu vrstu senzibiliteta. U tumačenjima dela Čajkovskog, Rahmanjinova, Skrjabina i drugih kompozitora poznog XIX i prve polovine XX veka, ovaj dirigent je uspevao da kroz široke dramaturške lukove ostvari upečatljive emocionalne vrhunce. Kroz šest stavova simfonije broj 1 Aleksandra Skrjabina Suđić je pokazao da na poseban način doživljava neobičan malerovsko-slovenski sklop.
U poslednje vreme, često smo svedoci izvođenja muzike srpskog kompozitora i akademika Ivana Jevtića i to uglavnom instrumentalnog opusa. Koncert na kome su izvedene njegove solo pesme bila je odlična prilika za upoznavanje sa vokalnim opusom ovog autora. U tu svrhu, odabrani su izvrsni izvođači – sopran Evgenija Jeremić i pijanistkinja Natalija Mladenović.
Krajem 2021. godine, za nemačku diskografsku kuću Spektral, objavljen je kompakt disk naziva Roses of the East pijanistkinje Jelene Stojković koja živi u Minhenu i aktivno se bavi pijanizmom. Često nastupa i kao kamerni muzičar, a zaposlena je kao profesor klavira u Centru Leopold Mocart na Univerzitetu u Augsburgu.
Program koncerta Beogradske filharmonije mogao bi da se okarakteriše kao prijemčiv, iako na repertoaru nisu bili takozvani hitovi klasične muzike. Simfonijska poema Ostrvo smrti Sergeja Rahmanjinova i Simfonija broj 1 u e molu Jana Sibelijusa dela su poznih romantičara nastala na prelazu iz XIX u XX vek, a zajednički su im ogromni zvučni intenzitet sproveden kroz talasasta kretanja, što kod slušaoca može da izazove snažan emocionalni odgovor. Pored sjajnog mladog španskog dirigenta Džaume Santonje, publika je mogla da sluša i jednog od najperspektivnijih pijanista mlađe generacije. U pitanju je Andrej Korobejnikov, umetnik koji se beogradskoj publici nedavno predstavio klavirskim resitalom. Ovog puta, izveo je Klavirski koncert broj 1 Dmitrija Šostakoviča, kompoziciju koja spada u red „lakših“ njegovih dela, svojevrsnih stilskih vežbi kakve su recimo Gudački kvartet broj 1 ili Simfonija broj 9.
Sedamdeset godina trajanja muzičke institucije čiji je rad zasnovan na dobrovoljnom angažovanju njenih članova jubilej je vredan pažnje. Upravo toliko traje hor Beogradski madrigalisti, koji je u velikoj sali Kolarčevog narodnog univerziteta proslavio ovaj datum. Njihov dirigent je Aleksandar Brujić, a istorija ovog hora značajna je zbog nekoliko nespornih činjenica. Tokom svog trajanja ansambl su vodili značajna dirigentska imena kao što su Milan Bajšanski, Dimitrije Stefanović, Vojislav Ilić, Dušan Miladinović, Zlatan Vauda, Stanko Šepić, Aleksandar Spasić i mnogi drugi.
Govoreći o koncertu turskog pijaniste Fazila Saja, kao najvažniju činjenicu vezanu za interpretaciju ovog umetnika trebalo bi pomenuti njegovu otvorenost prema publici. Uopšteno govoreći to bi moglo da znači svašta, a najkonkretnije rečeno, ovaj pijanista poseduje retku osobinu da sopstvenom interpretacijom direktno prenosi svaki unutrašnji pokret bića koji je nemoguće razdvojiti od materijalnih i nematerijalnih svojstava muzike koju svira. Nemogućnost ovakvog razdvajanja uostalom i jeste smisao svakog umetničkog akta, pa bismo u tom smislu mogli da se setimo napisa Eduarda Hanslika o tome kako je muzika „zvučanjem pokrenuta forma“. I zaista, sve što smo znali o formama kompozicija koje su bile na repertoaru koncerta pada u vodu, jer se čini da je udahnuti sadržaj samo u tom jedinstvenom momentu interpetacije i nikada više takav kakav jeste. Sajove „ozvučene forme“ zaista postaju živi organizmi koji su u direktnom kontaktu sa bogatom unutrašnjošću pijaniste, a pri svemu tome, one su bez ikakve zadrške usmerene prema slušaocu.
Na ovogodišnjem 18. međunarodnom festivalu čembala, mogli smo da čujemo dvoje perspektivnih i mladih umetnika: Dušana Toromana iz Srbije i Anu Mariju Krajnc iz Slovenije. Dušan Toroman je čembalista koji se u poslednje vreme istakao odličnim interpretacijama. Jedan je od onih koji pored čembalističke škole, poseduje odličnu pijanističku osnovu, pa je tako, posle studija klavira u klasi profesora Aleksandra Šandorova sviranje na čembalu usavršio na Konzervatorijumu Đoakino Rosini u Pezaru i na brojnim majstorskim kursevima.