Krajem 2021. godine, za nemačku diskografsku kuću Spektral, objavljen je kompakt disk naziva Roses of the East pijanistkinje Jelene Stojković koja živi u Minhenu i aktivno se bavi pijanizmom. Često nastupa i kao kamerni muzičar, a zaposlena je kao profesor klavira u Centru Leopold Mocart na Univerzitetu u Augsburgu.
Program koncerta Beogradske filharmonije mogao bi da se okarakteriše kao prijemčiv, iako na repertoaru nisu bili takozvani hitovi klasične muzike. Simfonijska poema Ostrvo smrti Sergeja Rahmanjinova i Simfonija broj 1 u e molu Jana Sibelijusa dela su poznih romantičara nastala na prelazu iz XIX u XX vek, a zajednički su im ogromni zvučni intenzitet sproveden kroz talasasta kretanja, što kod slušaoca može da izazove snažan emocionalni odgovor. Pored sjajnog mladog španskog dirigenta Džaume Santonje, publika je mogla da sluša i jednog od najperspektivnijih pijanista mlađe generacije. U pitanju je Andrej Korobejnikov, umetnik koji se beogradskoj publici nedavno predstavio klavirskim resitalom. Ovog puta, izveo je Klavirski koncert broj 1 Dmitrija Šostakoviča, kompoziciju koja spada u red „lakših“ njegovih dela, svojevrsnih stilskih vežbi kakve su recimo Gudački kvartet broj 1 ili Simfonija broj 9.
Sedamdeset godina trajanja muzičke institucije čiji je rad zasnovan na dobrovoljnom angažovanju njenih članova jubilej je vredan pažnje. Upravo toliko traje hor Beogradski madrigalisti, koji je u velikoj sali Kolarčevog narodnog univerziteta proslavio ovaj datum. Njihov dirigent je Aleksandar Brujić, a istorija ovog hora značajna je zbog nekoliko nespornih činjenica. Tokom svog trajanja ansambl su vodili značajna dirigentska imena kao što su Milan Bajšanski, Dimitrije Stefanović, Vojislav Ilić, Dušan Miladinović, Zlatan Vauda, Stanko Šepić, Aleksandar Spasić i mnogi drugi.
Govoreći o koncertu turskog pijaniste Fazila Saja, kao najvažniju činjenicu vezanu za interpretaciju ovog umetnika trebalo bi pomenuti njegovu otvorenost prema publici. Uopšteno govoreći to bi moglo da znači svašta, a najkonkretnije rečeno, ovaj pijanista poseduje retku osobinu da sopstvenom interpretacijom direktno prenosi svaki unutrašnji pokret bića koji je nemoguće razdvojiti od materijalnih i nematerijalnih svojstava muzike koju svira. Nemogućnost ovakvog razdvajanja uostalom i jeste smisao svakog umetničkog akta, pa bismo u tom smislu mogli da se setimo napisa Eduarda Hanslika o tome kako je muzika „zvučanjem pokrenuta forma“. I zaista, sve što smo znali o formama kompozicija koje su bile na repertoaru koncerta pada u vodu, jer se čini da je udahnuti sadržaj samo u tom jedinstvenom momentu interpetacije i nikada više takav kakav jeste. Sajove „ozvučene forme“ zaista postaju živi organizmi koji su u direktnom kontaktu sa bogatom unutrašnjošću pijaniste, a pri svemu tome, one su bez ikakve zadrške usmerene prema slušaocu.
Na ovogodišnjem 18. međunarodnom festivalu čembala, mogli smo da čujemo dvoje perspektivnih i mladih umetnika: Dušana Toromana iz Srbije i Anu Mariju Krajnc iz Slovenije. Dušan Toroman je čembalista koji se u poslednje vreme istakao odličnim interpretacijama. Jedan je od onih koji pored čembalističke škole, poseduje odličnu pijanističku osnovu, pa je tako, posle studija klavira u klasi profesora Aleksandra Šandorova sviranje na čembalu usavršio na Konzervatorijumu Đoakino Rosini u Pezaru i na brojnim majstorskim kursevima.
Od samog njihovog osnivanja, poslovanje Opere i teatra Madlenianum pozitivan je primer kako se vodi atraktivna marketinška kampanja, kako se komunicira sa medijima i najzad, kvalitet programa ove kuće poseduje određeni nivo. Osim što na zemunskoj sceni možemo da pratimo interesantan pozorišni i operski program, neretko je slučaj da ova kuća organizuje i koncerte na kojima nastupaju domaći i strani umetnici. Očigledno je da uprava radi dosta na tome da održi zadovoljavajući nivo pouđenog programa. Na poslednjem koncertu nastupio je naš afirmisani pijanista Vladimir Milošević koji je sa orkestrom opere i tetra Madlenianum izveo Klavirski koncert broj 1 u b molu Petra Iljiča Čajkovskog.
Zahvaljujući činjenici da smo mogli da slušamo dela Johanesa Bramsa, Rolfa Libermana i Riharda Štrausa, orkestar Beogradske filharmonije predvođen Gabrijelom Felcom nastupio je u punom sastavu. Zvuk orkestra naročito je moćno delovao u kulminacijama simfonijske poeme Riharda Štrausa Smrt i preobraženje, kao i u moćnim probjajućim temama kojima se simbolički prikazuje borba bolesnika sa smrću. Kompozitor je ovo delo zamislio kao ukazivanje ne samo na borbu, već i na sećanja na različite životne momente, dok je koda rezervisana za apoteozu kojom je prikazan odlazak duše na onaj svet.
Nastup Berija Daglasa u okviru Stenvej sezone održan u Kolarčevoj zadužbini predstavljao je vrhunski pijanistički događaj. A koncert je naizgled počeo skromno, izvođenjem Empromtija op. 90 br. 1 u c molu Franca Šuberta. Intimni lirski komad ovog kompozitora izveden je uz diskretnu upotrebu desnog pedala i bez mnogo zvuka. Početno melodijsko kretanje koje na samom početku prelazi u akordsko, ukazivalo je na dinamičke prolongacije koja su vodile ka intenzivnijem kretanju u kasnijim segmentima, a sve to izvedeno je na krajnje prirodan način. Ako bismo mogli da govorimo o generalnim osobinama Daglasove interpretacije, onda bismo je okarakterisali kao „čistu“, a to se odnosi na vrlo jasno postavljene teksturne nivoe i balans između deonica. Da li je to čisto subjektivni osećaj pisca ovih redova ili ne, tek, čini se da ovaj pijanista svojom poetikom ne osvaja slušaoca odmah, već vas smišljeno uvlači u svoj svet iz koga na kraju koncerta izlazite potpuno fascinirani. Zbog toga ne treba da čudi da je resital započeo kompozicijom koja za mnoge pijaniste ne bi bila dovoljno ubedljiva i atraktivna za tu namenu, a da je sledilo sedam komada iz ciklusa Godišnja doba Petra Iljiča Čajkovskog i kao vrhunac, Sonata za klavir broj 23 u f molu Apasionata opus 57 Ludviga van Betovena.
Neočekivani nastup violiniste Nemanje Radulovića na otvaranju 53. BEMUSa predstavljao je iznuđeno, ali ipak dobro rešenje. Naime, usled toga što se ispostavilo da je pijanistkinja Katja Bunijatišvili koja je trebalo da nastupi pozitivna na koronu, desilo se da je u Beogradu bio prisutan naš slavni violinista, koji je na molbu organizatora pristao da nastupi na otvaranju. Dirigent Marko Parizoto, orkestar Beogradske filharmonije pa i sam solista, bili su prinuđeni da velikom brzinom spreme Koncert za violinu i orkestar brj 2 u g molu Sergeja Prokofjeva, što se ipak, u samom izvođenju nije osetilo.
Koncert Sretena Krstića bio je prilika da se po ko zna koji put publika uveri u kvalitete umetnika koji je skoro četiri decenije bio koncertmajstor Minhenske filharmonije, od 1980. do 2019. godine kada je otišao u penziju. Sinoć je nastupio sa Natašom Đorđević Isić, pijanistkinjom koja se pedagoškim radom bavi u Muzičkoj školi Davorin Jenko u Beogradu.