Svako ko je u poslednje vreme pratio koncerte Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije, mogao je da primeti niz prilično dobrih nastupa ovog ansambla. Tako je bilo i ovog puta, sa repertoarom na kome su se našle kompozicije ruskih kompozitora romantizma ili onih okrenutih ka romantizmu. Na čelu orekstra bio je novosadski dirigent Aleksandar Kojić, umetnik čija karijera je već viće od decenije vezana za Srpsko narodno pozorište.
Gostovanje dirigenta Kirila Stankova koji je zajedno sa simfonijskim orkestrom i horom Radio televizije Srbije nastupio pred beogradskom publikom, rezultiralo je koncertom sa koga je publika mogla da ode zadovoljna. Mlad i energičan dirigent koji se školovao i radi u Nemačkoj predstavio se dinamičnim interpretacijama, pa bismo kao najopštiji utisak mogli da izvučemo zaključak da je orkestar kao glavni akter svih interpretacija uglavnom zvučao ubedljivo. Posebna draž ovog koncerta predstavljao je nastup hora Radio televizije Srbije koji se prikazao u odličnom izdanju.
Gostovanje Hora i orkestra Rumunske nacionalne opere Temišvara sa solistima i ekskluzivnom zvezdom baritonom Željkom Lučićem na sceni Madlenianuma, značajno je iz više razloga. Prvi od njih je što su nastupi inostranih ansambala uvek pokazatelj gde se domaća produkcija u ovom trenutku nalazi. Kuriozitet je i da je opera Toska Đakoma Pučinija sa kojom je pomenuti ansambl nastupio na zemunskoj pozornici pozorišta Madlenianum, pre nekoliko nedelja izvedena u Narodnom pozorištu sa velikom svetskom zvezdom tenorom Zoranom Todorovićem kao Mariom Kavaradosijem. Sledeći razlog zbog koga je trebalo pogledati ovu predstavu predstavlja nastup Željka Lučića, jednog od najboljih svetskih baritona u upečatljivoj ulozi Skarpije, koja je u italijanskoj operi pored uloge dvorske lude Rigoleta, najizazovnija za ovaj pevački fah.
Kompakt disk Echoes & Shadows irskog kompozitora Ijana Vilsona, izašao je za irsku diskografsku kuću Farpoint Recordings. Na njemu su se našle svetske premijere kompozicija pisanih za jednu, dve i četiri violine. Album je sniman u Belfastu i u prostorijama Cilić vinarije u Međureču.
Govoreći o operi Toska Đakoma Pučinija, Konstantin Vinaver je u jednom od svojih napisa naveo sledeće: „Jasna i pregledna, ali uzbudljiva radnja, smeštena u pogodno istorijsko razdoblje, i dve tenorske i jedna sopranska arija, uz dva velika dueta soprana i tenora, obezbeđuju trajan uspeh, iako su mnogi smatrali da sadržina nije baš operska“. Osim navedenog, trebalo bi da se istakne da ovo muzičko-dramsko ostvarenje donosi gotovo sve što bi jedno opersko delo trebalo da sadrži u sebi. Prvi čin u kome ljubomora Toske prema Mariju Kavarodosiju deluje sasvim naivno u odnosu na ono što će se kasnije desiti, postavljen je u idiličnoj pastoralno-lirskoj atmosferi potpomognutoj katoličkim svetonazorima.
Premda je poznato da se nakon premijere Simfonije broj 2 Age of Anxiety Lenarda Bernštajna pesnik W. H. Auden ogradio od ovog dela poričući svaku njegovu vezu sa vlastitom pesničkom knjigom, čini se, da je 1. aprila bio u prilici da prisustvuje koncertu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, možda čak i promenio svoje mišljenje.
Poslednji koncert u ovogodišnjoj Steinway sezoni bio je rezervisan za ruskog pijanistu Dmitrija Aleksejeva. U pitanju je umetnik iz generacije Micuko Učide i Andraša Šifa, ispred kojih je bio na međunarodnom takmičenju pijanista u Lidsu 1975. godine kao prvi pobednik koji dolazi iz Sovjetskog Saveza. Jedan od velikih pijanista druge polovine XX veka, Aleksejev nas je podsetio na neka od interpretativnih načela tog perioda.
Orkestar Beogradske filharmonije u ovoj sezoni, ne prestaje da nas iznenađuje dobro koncipiranim programima, kvalitetetnim izvođačima i interpretacijama. Program poslednjeg koncerta bio je podređen južnokorejskom pijanisti Sonoku Kimu. U prvom delu izveden je Koncert za klavir i orkestar broj 27 u B duru Volfganga Amadeusa Mocarta, dok smo u nastavku mogli da čujemo Simfoniju broj 2 Doba strepnje za klavir i orkestar Lenarda Bernštajna. Orkestrom je dirigovao šef dirigent Gabrijel Felc.
Ciklus izvođenja svih sonata Ludviga van Betovena pijanista Aleksandar Madžar je nastavio logično koncipiranim programom. Ovog puta, na repertoaru su se našle dve rane sonate koje predstavljaju vrhunac njegove prve kompozitorske faze, barem kada su klavirske sonate u pitanju. To su sonate nastale 1800. i 1801, br. 11 op. 22 u B duru i br. 12 u As duru izvedene obrnutim redosledom. Izvođenjem sonate br. 29 op. 106 u B duru poznatije kao Hamerklavir nastale u poslednjoj kompozitorskoj fazi 1818. godine, Madžar je razotkrio razlog zbog koga je na repertoar stavio prve dve sonate, naročito onu ranu u B duru.
Programska koncepcija poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije bila je za svaku pohvalu. Sve izvedene kompozicije u najširem smislu ukazivale su na sferu religijskog, a pod tim možemo da podrazumevamo i prikaz metafizičkog zla oličenog u liku jednog od omiljenih romantičarskih junaka, Geteovog Fausta. Tako su prve dve kompozicije na repertoaru bile dve Faust uvertire, jednu od Riharda Vagnera, drugu od Roberta Šumana. Sledilo je izvođenje kompozicije Pietà savremenog nemačkog kompozitora Kristijana Josta. Drugi deo koncerta bio je rezervisan za remek delo simfonijske muzike XX veka koje retko možemo da čujemo na koncertnim podijumima – Liturgijsku simfoniju Artura Honegera, dok je na samom kraju izvedena Tokata i fuga u d molu Johana Sebastijana Baha u aranžmanu Leopolda Stokovskog – kao što znamo, Bahova muzika, a naročito orguljska i polifona, po sebi nosi religijsku konotaciju.